Deklaracija i kontradeklaracija

 Posle godinu dana isplate po oko dve hiljade dinara, na hiljade ljudi sjati se da podignu pare i teše se: „bolje išta nego ništa“. Najave tako deklaraciju kojom će najoštrije osuditi, po oceni Međunarodnog suda pravde i Evropskog parlamenta, genocid koji su snage VRS počinile nad Bošnjacima u Srebrenici jula 1995. godine. Skupština Srbije onda tankom većinom usvoji Deklaraciju kojom osudi zločin. Bez pomena genocida, bez pomena počinilaca. „Palo“ ipak saučešće, izvinjenje i pominjanje presude Međunarodnog suda pravde. Bolje išta nego ništa, kažu neki.

Da bi bio i vuk sit i sve ovce na broju, a svi koalicioni partneri koliko-toliko zadovoljni, najave i odmah počnu rad na novoj deklaraciji kojom će da osude ostale zločine „učinjene na štetu svojih državljana i svih pripadnika srpskog naroda tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, BiH i Kosovu i Metohiji, kao i za vreme NATO bombardovanja“. „Javljalo“ mi se da će u tom tekstu, za razliku od „srebreničke“ deklaracije, genocida da bude na sve strane, ali u „elementima nacrta“, kako je predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović nazvala papir koji je svojeručno sa – novinari primećuju – brojnim slovnim greškama, napisala i podnela predstavnicima poslaničkih klubova, ni pomena od istog. Da li će genocida biti u nacrtu ili predlogu, videćemo kad se Kolegijum skupštine, što je novo i moderno ime za sastanak predstavnika poslaničkih klubova, okupi nakon uskršnjih praznika. Ima još nekih izreka koje bi mogle da budu citirane pri analizi usvojene Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici i obznanjenih „elemenata nacrta“ deklaracije o osudi zločina počinjenih nad Srbima – spolja gladac, iznutra jadac ili okruglo pa na ćoše.

Osuđujemo zločine – naravno. Saosećamo sa žrtvama i njihovim porodicama-podrazumeva se, ali čemu ovako prazni i uopšteni dokumenti? Zbog pozitivnih poena u međunarodnoj zajednici? To je, naravno, veoma bitno i ne treba vlastima zamerati što žele da pokažu da su drugačiji od svojih prethodnika. Pozitivne reakcije širom sveta pokazuju da je Beograd u tome uspeo, ali mali je problem što će vrlo brzo ponovo stizati podsećanja da su dela bitnija od reči, mada i sa pojedinim „stranim i teškim“ rečima Srbija loše stoji. Glavni tužilac Tribunala za ratne zločine u nekadašnjoj Jugoslaviji Serž Bramerc u Hagu ne očekuje deklaracije već preostale optuženike Ratka Mladića i Gorana Hadžića. A i građani ove zemlje koji su glasali za aktuelnu vlast još čekaju konkretnije dokaze da su drugačiji od prethodnika.

Nesumnjivo da je usvajanje i ovakve Deklaracije o Srebrenici uspeh za vladajuću koaliciju. Ako ni zbog čega drugog, skupštinska većina, tačnije, da se ne lažemo, predsednik Boris Tadić uspeo je da kroz Skupštinu progura dokument kojim se bar zločin osuđuje. Pokušavali su to neki i ranije, ali nije se moglo. Verovatno zato što su baš insistirali na onoj „teškoj, stranoj reči“ na slovo „g“. Ne samo to, hteli i 11.jul, dan pada Srebrenice da proglase za Dan sećanja. Malo li je usvajanje ove deklaracije za Srbijicu u kojoj se još, bar sudeći po skupštinskoj raspravi, mnogima priviđaju granice Karlobag-Ogulin- Karlovac-Virovitica ili neki „kalaisani“ narodi? Za neupućene,“kalaisani“ nije pežorativni izraz. Sve kojima je to palo na pamet, u koje spadam i ja, pokušao je hitrim objašnjenjem da razuveri autor ovog nekima možda duhovitog epiteta, nova zvezda radikala poslanik Aleksandar Martinović. Ovaj vispreni pravnik setio se da je Benjamin Kalaj, guverner BiH od 1882. do 1903. pokušao da ojača bosanskohercegovački identitet i insistiranjem na bošnjaštvu, te ga Martinović promovisao u neku vrstu izumitelja bošnjačke nacije. Inače, Martinović duboko ceni i poštuje sve narode i vere, muslimane takođe, što dokazuje time što se druži sa svojim kolegom iz poslaničko-radikalskih klupa Sulejmanom Spahom. Sve je to svojim elokventnim rečnikom i glasom, koji neodoljivo podseća na utamničenog Vojislava Šešelja, izložio Aleksandar Martinović tokom rasprave o Srebrenici.

E, da su se samo radikali isticali tih, valjda, 13 sati rasprave u Skupštini…Lupali mnogi, a „vesele“ devedesete se vratile u naš visoki dom. Došlo mi prosto da zapevam „sve je isto, samo njega nema…“ i okrenem prenos fudbalske utakmice Bajern-Mančester junajted, međutim, prenosa nije bilo. Što će možda neko morati da plati, ali se ne zna ko. RTS nema para, Skupština takođe.

Što se kontradeklaracije tiče, za analizu treba sačekati bar nacrt ili predlog. Sigurno će brzo stići, a ako se po jutru dan poznaje, biće to još jedan prazan i uopšten dokument, kakvih se naša Skupština nausvajala i nausvajala. Pada mi ipak u oči da se u tekstu ističe da „Skupština Srbije pruža punu podršku pravnom timu Srbije u postupku protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde“. Normalno je da Skupština Srbije podržava pravni tim Srbije. Neće sigurno tim Hrvatske. No, zar predsednici Ivo Josipović i Boris Tadić onomad u Opatiji ne prozboriše koju o mogućem povlačenju međusobnih tužbi? Zar nije onda bolje to ne pominjati u „srpskoj“ Deklaracijii?

Kad sam već kod komšija, u našoj javnosti je skoro neprimetno prošla vest da su sve zemlje EU ratifikovale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Crne Gore i Unije. Crnogorsko Ministarstvo inostranih poslova saopštilo je da su se time stekli uslovi da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju stupi na snagu 1. maja ove godine. Nakon toga biće formiran Savet za stabilizaciju i pridruživanje, a najviši zvaničnici crnogorske vlasti očekuju da Crna Gora do kraja ove godine dobije status zemlje kandidata za članstvo u EU. Kad se samo setim koliko su se neki u Srbiji „brinuli“ za nezavisnu Crnu Goru. Mislili su da će Crna Gora bez Srbije „krepati“ za mesec-dva, kad ono oni bliži EU. Samo napred, komšije, ka Briselu, a košarkaši Partizana pravac grad svetlosti.