Dirk, Dirk

Deo zaposlenih se usprotivio ideji, a i Đokovićeva porodica je pokazala dozu razuma. „Novakova majka Dijana zahvalila se i rekla da sigurno postoje i druge znamenitije ličnosti čije ime bi škola mogla da ponese, pa i da sadašnje odgovara“, otkriva direktorka Marjanović. Dotična direktorka se taman spremala da ispoštuje proceduru, obavešteno je nastavno-naučno veće škole, očekivalo se mišljenje Školskog odbora, dokumentacija pripremana za Ministarstvo prosvete, kad dolazi do obrta. Od ideje se odustaje i to, kako objašnjava direktorka, zbog reakcije javnosti. Na internet portalima su se mogli pročitati brojni komentari, citiram neke: „Svaka čast Novaku Đokoviću, ali Bora Stanković je Bora Stanković.“ „Ti ljudi stvarno nisu normalni. Dati ime školi po dečku koji ima samo 24 godine stvarno je vrhunac gluposti.“ „Ostavite Noleta da diše slobodno, cela Srbija mu se nakačila na leđa.“

U ovom slučaju je razum nadvladao, ali Vimbldon je počeo. Šta ako Đoković pobedi ili preuzme prvo mesto nakon ovog takmičenja? Da li će nekom pasti na pamet da u sred Beograda, na primer, podigne još jedan, ovog puta velelepni spomenik Đokoviću? Je l’ beše prošle godine Đoković otkrio spomenik sebi uoči turnira Srbija open? Beše. Posle smo čuli tvrdnju da nije to baš pravi spomenik. Kako su objasnili u preduzeću porodice Đoković, figura Novaka Đokovića u odeždi kineskog ratnika izlivena u plastici za potrebe mastersa u Šangaju i postavljena u Beogradu, nije teža od 30 kilograma i nije pričvršćena za tlo, pa tako i nije „pravi spomenik“. Ali, meni je na snimku ta figura delovala kao spomenik, Đoković je otkrio, mama, tata i ostali stajali u pozadini, a sad što je od plastike, a ne čvrstog materijala stvarno nije bitno.

Nije uopšte Đoković glavni problem. Daleko bilo. Mladić je fantastičan teniser, zaslužuje svaki poen koji osvoji i dolar koji zaradi i nek bude najbolji na svetu ako ponovo pobedi Nadala i Federera. Njegova porodica je zaslužna za njegov uspeh jer su se žrtvovali i podredili sportskoj karijeri najstarijeg sina i treba da uživaju. Ali, u svemu treba naći meru, pa i u slavlju. A kad još to ovde krene… Znate ono, nemamo posao, platu ne primamo, računi se gomilaju, al kad Nole osvoji turnir, srce nam puno kao da smo mi pobedili i kao da će ti novci u naš džep stići. A kad se još tu umešaju političari… Smrznem se, da citiram šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića. Opet bih da (zlo)upotrebim i parafraziram reči ministra Jeremića, koji u pauzi žive diplomatske aktivnosti uspeva ne samo da nađe vreme za tenis već je pronašao nove unutrašnje neprijatelje i navodne separatiste i to u mom rodnom Sandžaku i mojim sunarodnicima Bošnjacima (opet se smrzoh), Srbija danas nije ni Srbija Ratka Mladića ni Srbija Novaka Đokovića. Srbija je danas zemlja siromašnih, očajnih i razočaranih ljudi, kojima sportski uspesi na trenutak razvedre živote, ali taj trenutak brzo prođe.

Verovali ili ne, nije Đoković jedini sportista i nije tenis jedini sport na ovom svetu. Srbija se diči i da je „zemlja košarke“. Košarku igraju i Nemci, a njihov najbolji košarkaš Dirk Novicki uzdanica je NBA šampiona Dalasa. Obožavan je u Nemačkoj ali uporno odbija da njegovo ime eksploatišu mediji i reklamne agencije. Političare da ne pominjem. Nemački mediji objašnjavaju da je Novickom košarka na prvom mestu. Ne priča puno za medije, trudi se da privatni život čuva, ne interesuju ga reklame. Reklamira samo jednu banku koja zauzvrat finansira mlade košarkaše Nemačke. Marketinški magovi bi da od njega naprave novu Hajdi Klum ili Franca Bekenbauera, ali Novicki se ne da. E, da nam je više takvih sportaša u zemlji Srbiji.