Dobar i loš tajkun

Fond PIO Srbije za oko 5.700 osiguranika, koji su deo staža odradili u našoj zemlji, ali im je adresa u susednoj Hrvatskoj, svakog meseca redovno isplaćuje penzije. Isto čini i Hrvatska za svoje penzionere koji danas žive u Srbiji. Recipročna isplata penzija rezultat je sporazuma dve nekada neprijateljske, a danas države koje imaju sve bolje odnose. Šta je normalnije nego da čovek ostvaruje stečena prava, na pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i novčane prinadležnosti ma gde živeo? Zašto se onda deo javnosti Srbije uzrujao zbog toga što Mesić prima srpsku penziju? Zato što je poznat po rečenici: „Ja sam svoj posao obavio, Jugoslavije više nema“? Neće biti da je Mesićeva uloga bila presudna u razbijanju SFRJ. Svaka njemu čast, ali bilo je tu mnogo većih igrača.

Na sve upite o Mesićevoj penziji, Fond PIO je odgovorio najnormalnije. Zakon je isti za sve i oni Mesiću isplaćuju penziju kao što je isplaćuju i nekom N.N. građaninu u Karlovcu, Zagrebu ili Sisku. Uslov je da je deo radnog veka proveo u Srbiji. Za razliku od penzijskih, poreski zakoni obično nisu isti za sve. Tu je uobičajeno da bogatiji treba da plate više, a siromašniji manje. U Srbiji to baš nije tako, pa nije retko da neko ima vilu, vozi džip, a ne samo da ne plaća porez već ispada da država njega treba da pomaže pošto je reč o zvanično nezaposlenoj osobi. Ili, druga mogućnost, firme rade i zarađuju u Srbiji, a ne plaćaju porez, pošto im je sedište u nekoj egzotičnoj of-šor zoni.

Srbija je, po ko zna koji put, rešila da promeni pojedine poreske zakone sa namerom da porezi postanu pravedniji. Da oni koji imaju plate više i tako se oduže državi koja im je umnogome omogućila da se obogate – laički bi se mogle objasniti najavljene promene. Mnogi su najavili promene i oporezivanje of-šor preduzeća, ali „radost“ je bila kratkog veka. Diana Dragutinović, ministarka finansija, naglasila je da Ministarstvo finansija ne priprema nov zakon da bi se dodatno oporezovale kompanije čije je sedište u of-šor zonama, već da menja Zakon o porezu na dobit. „Primetili smo da porez na dobit nije dovoljno izdašan i da ga svi oni koji dobro zarađuju i koji zaista ostvaruju dobit – a Srbija im je centar poslovnog interesa, plaćaju po veoma niskoj stopi“, rekla je Dragutinovićeva. Njenoj izjavi prethodile su brojne ocene stručnjaka da ni mnogo uređenije zemlje nisu „dohakale“ of-šor kompanijama i da se to ne može očekivati ni od „nejake“ Srbije. Dragomir Janković iz Evropskog ekonomskog instituta smatra da država ne treba da oporezuje takve kompanije, već da ih podstiče na investiranje. Janković ističe da je besmisleno dodatno oporezivanje of-šor kompanija jer se na taj način mogu oterati i drugi strani investitori.

Koji li je ovo put da se u Srbiji pominju takve izmene poreskog sistema? Kao kroz maglu, sećam se da je slične poteze najavljivao i tada mlađahni ministar ekonomije Božidar Đelić u prvoj postpetooktobarskoj vladi Srbije. Najavljivane su revolucionarne promene, a dobili smo niz zakona koji, čini mi se, nisu doneli suštinske novine. Država poreze i dalje najefikasnije naplaćuje od najširih slojeva, kroz različite doprinose na zarade i kupljene proizvode, a oni koji puno zarađuju nekako se „izvuku“. Da li će i ubuduće, ukoliko izmene poreskih zakona budu predložene i usvojene, to biti slučaj? Da li je najavljena izmena samo demagoška igra? U siromašnoj Srbiji ništa nije lakše no siromasima obećavati obračun sa kriminalcima i sumnjivim bogatašima. Problem je što kad to često najavljujete, a ništa bitno ne uradite, siromasi prestanu da veruju.

Najavljene poreske izmene došle su tek nekoliko dana po verbalnom duelu Beko – Tadić. Najpre je čovek koga ne treba posebno predstavljati, dovoljno je reći – Milan Beko, rekao da mu je ideja predsednika Tadića da bi tajkuni trebalo da vrate deo svog bogatstva društvu nedorečena i nejasna. „Zamolio“ je stoga neke bogataše iz DS da „naprave prvi korak“ i praktično mu objasne tu ideju. On bi ih, ne sumnjam, sledio. Tadić je onda Beku i ostalim bogatašima, odlučna i blago preteća pogleda, poručio da ne bi bilo „korisno“ da ga prozivaju. „Gospodo, vi koji ste ovladali velikim kapitalom tokom devedesetih godina sada bi bilo veoma dobro da sami nešto učinite i pokažete odgovornost kao i bogati ljudi u svetu“, ponovio je Tadić, navodeći da se to odnosi i na Beka. Prozvani ćuti, ali njegov dobar prijatelj Miroslav Mišković se oglasio, tačnije njegova firma „Delta“ saopštila je da će, po prodaji trgovinskog lanca „Maksi“ porez platiti Srbiji. Eto šta znači odlučan i blago preteći pogled predsednika Tadića. Efikasniji je od izmena zakona. Zašto se onda mučimo sa promenama zakona? Nek Tadić zapreti, neko drugi lupi rukom o sto i – gotovo.

U američkoj policijskoj, a verovatno i široj praksi uobičajena je podela na „dobrog“ i „lošeg“ policajca. Uvedu oni osumnjičenog u sobu za ispitivanje, pa mu jedan, „dobar“, nudi kafu ili sok, a drugi „loš„ ga onako „ovlaš„ mlatne ili bar pripreti. Onda „dobar“ policajac kaže: „Moj kolega je malo nervozan. Ne zameri mu, no priznaj ti meni da si opljačkao prodavnicu u Ulici Bejker.“ I osumnjičeni „zapeva“: „Jesam, jesam i ne samo tu.“ Između policajaca i tajkuna nema nekih sličnosti, ali očigledno da postoje „dobri“ i „loši“ i u ovoj drugoj kategoriji. Nije teško ko je u ovom slučaju „dobar“, a ko „loš„ tajkun. Samo da još „dobar“ tajkun navede „lošeg“ da plati porez.