Dobre komšije

Ukoliko su naši nadležni locirali Ratka Mladića, nema veze što je Bramerc danas i sutra u Beogradu, neka ćute kao zaliveni, prate najtraženijeg haškog optuženika i uhapse ga 11. ili nekog drugog juna. Srbija igra na Svetskom prvenstvu i retko ko bi izašao na ulicu da brani ovog „srpskog heroja“. Vlada i Skupština bi u to vreme mogli da „proguraju“ skoro bilo kakav zakon, Srbija će biti zauzeta time da li Pantelić, Lazović ili Žigić daju golove. Da je Tomica sačekao koju nedelju, mogao bi diskus herniju i u Dubaiju da operiše i niko ne bi primetio. Ali, operacija bila „hitna“.

Neke ljude fudbal i sport generalno ne zanimaju i oni će i tada prati druga dešavanja. Spadam u takve. Nemam razvijene navijačke strasti, fudbal me ne interesuje, gnušam se zloupotrebe sporta koja se svodi na lečenje kompleksa i frustracija. Živimo jadno, bedno, ali sve „pada u vodu“ kada sportisti ove zemlje pobeđuju. Meni bi bilo draže da živimo bolje pa makar ne učestvovali na Svetskom prvenstvu. „Orlovima“ želim sve najbolje u Južnoj Africi. Nek igraju, pa šta bude, ali da se tangiram – ne tangiram se uopšte.

Pored Srbije, od bivših jugoslovenskih republika na Svetsko prvenstvo se plasirala još Slovenija. Za koga će navijati bivša Juga, neke zanima. Mene nije interesovalo dok nisam videla vest na sajtu javnog servisa „vaše pravo da znate sve“. Naslov: „Hrvati navijaju za „orlove“, a navode se rezultati ankete Jutarnjeg lista. Setim se pokojnog Mladena Delića i njegovog uzvika „Ljudi, je li to moguće“ na kraju fudbalske utakmice Jugoslavija – Bugarska. Otvorim i sajt Jutarnjeg lista i nađem anketu „Za koga ćete navijati Hrvati“? Do tada se javilo oko šest i po hiljada glasača, Hrvata il’ nehrvata, ne znam, tek na ubedljivo prvom mestu Srbija. Za Srbiju će navijati čak 31 odsto anketiranih, za Nemačku 20, Argentinu 10, Sloveniju devet i Španiju osam odsto. Deset autora Jutarnjeg lista predstavilo je svoje favorite. Miljenko Jergović se odlučio za komšije, Srbiju i Sloveniju. Objašnjava da je „za vlastito mentalno i emocionalno zdravlje dobro biti na strani suseda“. „Zamislite kako bi to bilo zgodno kada bi 11. srpnja (jula), nakon odigrane finalne utakmice, Hrvati izašli na glavne gradske trgove, pa kada bi se Zagrebom, Splitom i Osijekom prolomila pesma: „Neka pati koga smeta, komšija je prvak svijeta“, piše Jergović. Ne mogu da zamislim. Ni pobedu ni pesmu.

Otvorim onda i komentare posetilaca sajtova, RTS i Jutarnjeg lista. Milina jedna. Uglavnom normalne izjave. Ima nekih koji se zanesu, podsete na ratove, mržnju, četnike, ustaše, ali većina pozdravlja i otpozdravlja komšijama i braći, poručuje da su ratovi završeni, fudbal ne treba mešati sa politikom… Gde se dedoše oni silni huligani s obe strane, BBB, delije, novokomponovani četnici i ustaše? Neki Srbi zahvaljuju Hrvatima na „ukazanom poverenju“, po sistemu „ti meni serdare, ja tebi vojvodo“, navode da i oni uvek navijaju za Hrvatsku. Ko li je onda u mom bloku 70, ali i većem delu ostatka Beograda, slavio pobedu Turske nad Hrvatskom na prošlom Evropskom prvenstvu u fudbalu? Sem mene, naravno, ali ja nisam bacala petarde niti urlala, a sve se to čulo.

Ako je rat, što mnogi tvrde počeo na Maksimiru, hoće li se njegove posledice zalečiti na neutralnom terenu, u Južnoj Africi? Sigurno neće. Anketama ovog tipa ne treba davati preteranu važnost, ali dobro je da i u običnim životnim pitanjima bude pomaka, a fudbal je odlična prilika. Uostalom, ne mogu sve Boris i Ivo da rešavaju. Imaćemo mi još problema, svađa, incidenata, ali važno je da idemo napred. Generalna proba komšijske solidarnosti je krajem meseca, na Pesmi Evrovizije. E, tu nisam ni za koga, pa ni Srbiju. Pesme koje predstavljaju zemlje bivše Jugoslavije uvredljivo su glupe i ne pada mi na pamet da navijam za neku od njih. Mada, ima i tu vajde od nekadašnjih Jugoslovena. Mislila sam da je „Ovo je Balkan“ najgora pesma. Ali, onda sam čula slovenačku.