Došla maca na vratanca

Da sam, kojim čudom, odbornica skupštine opštine, grada ili poslanica republičkog parlamenta, (valjda su ti izrazi u skladu sa politički korektnim novogovorom) pokrenula bih inicijativu da nekadašnjem doživotnom predsedniku i maršalu SFRJ Josipu Brozu budu vraćene ulice, ali i spomenici prvo u Beogradu, a onda i u, recimo, četiri-pet najvećih gradova Srbije i Novom Pazaru. I ja, kao i odbornik Đorđević “osluškujem” glas naroda i godinama, sa mnogih strana, čujem da je “bravar bio bolji”, da je “drug Tito krao, al je i narodu davao, a ovi danas kradu, al narodu ništa ne daju” i tome slično. I zašto onda da mu ne izgradimo bar neki spomenik? A zašto u Novom Pazaru? Pa zato što je to najveći grad u Sandžaku, a mi Sandžaklije se ni u najtežim vremenima nismo odricali lika i dela Josipa Broza. Dok su u Beogradu sa glogovim kocem jurili na Kuću cveća, “pljuvali” Broza, okrivljujući ga za sva zla i probleme, moji zemljaci su Titove portrete i dalje držali na zidu.

TV i novinarske ekipe su napravile bezbroj priloga na temu “Tito još živi u Novom Pazaru”, posmatrači sa strane su našu vezanost za pokojnog predsednika smatrali za ludost, ali ne, mi smo bili vizionari. Evo, ceo vrh Srbije od Borisa Tadića, preko Mirka Cvetkovića i Vuka Jeremića do Dragana Đilasa ova dva dana nam je to priznao. Svi su oni slavili pedeseti rođendan Pokreta nesvrstanih, čime su indirektno priznali bar spoljnopolitičko delo “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, što je još jedan razlog za vraćanje počasti pokojnom predsedniku. Sad, oni to baš tako ne tvrde i izbegavaju da pomenu Tita, ali isti politički krugovi pokušavaju da nas ubede da carinski pečat nema veze sa državnošću, da su razlike između “administrativnih prelaza” i “državnih granica” drastične, da ne treba da strahujemo od poskupljenja cena prehrambenih roba, jer, kako se lepo izrazio ministar poljoprivrede i trgovine advokat Dušan Petrović neće poskupeti “ništa više od onoga što bude moralo”. A što se mora, nije teško.

Beograd je zaista bio svet ova dva dana. Na rođendanskom samitu Pokreta nesvrstanih, okupilo se 600 diplomatskih predstavnika 113 zemalja, dve trećine čovečanstva. Biće to drugi po brojnosti politički skup u svetu ove godine, na kome smo od predsednika Tadića čuli da je spoljna politika Srbije zasnovana na poštovanju univerzalnih principa nesvrstanosti, iako više nismo članovi ovog Pokreta. “Želimo da podignemo na viši nivo saradnju sa ponosnim zemljama koje su prisutne na samitu”, istakao je predsednik Tadić. Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je podsetio da je “velika većina” članica nesvrstanih prijatelji Srbije i nisu priznali Kosovo. Imamo i ekonomski razlog za saradnju. “Mi ne možemo da dobijemo projekat da gradimo branu u Švedskoj ili Belgiji, ali u Iraku i Nigeriji možemo”, rekao je Jeremić. Primetno je bilo izbegavanje pominjanja Josipa Broza, čija je višedecenijska vlast pod lupom kritike ovdašnjih vladajućih i nevladajućih struktura od početka devedesetih. Kritika Brozove vlasti je u mnogim oblastima zaslužena, međutim, ponekad se svodi na klasičan antikomunizam i reviziju istorije. Ali, došla maca na vratanca i nesvrstani, deo Titove zaostavštine, su se vratili. E, da su nekako nesvrstani mogli da se povežu sa ravnogorskim pokretom…Džabe su organizatori pokušavali da zaobiđu Tita, pa nisu organizovali ni posetu Kući cveća, što je svojevrsni idiotizam. Mnoge delegacije su same pronašle put i posetile grob osnivača nesvrstanih.

Da budem potpuno jasna, apsolutno podržavam sve oblike saradnje sa svakom zemljom nesvrstanih, nisam titoista, zalažem se za što racionalniji pogled na vlast komunista i Josipa Broza, a sam samit nesvrstanih je baš retro delovao. Završio se juče, dragi gosti su otišli, a mi ostadosmo i to u sred ove trule Evrope, koja nas stalno podseća na EU zahteve, standarde, pravila, 2019. je daleko. E, da nam je Zambija bliža. Divni li su oni Viktorijini vodopadi. A tek Indonezija…