„Dve Srbije“

Naravno, građani, političke stranke, udruženja, NVO sektor tada se delili „za“ i „protiv“, ali priča o „dve Srbije“ uvek mi je bila pojednostavljena i nategnuta. Prirodno je da postoje razlike u političkim i ostalim stavovima, čemu onda potenciranje „dve Srbije“? I zašto samo dve? Niti su svi srpski nacionalisti bili za Miloševića, niti su svi njegovi protivnici bili za građansku opciju. Među prvima je bilo onih koji se nisu slagali sa Miloševićevom politikom, ali i mnogih koji mu nisu zamerali što je vodio ratove, već što ih je gubio. Među drugima su neki načelno bili protiv svega što je Milošević radio i predstavljao, ali su istovremeno pokazivali visoki stepen autoritativnosti i netrpeljivosti prema svakom ko ima drugačiji stav. Ali, mada su razlike u stavovima i opredeljenjima sasvim prirodne i normalne, Srbija voli da se deli i etiketira.

Kada maj dođe, delimo se „za“ i „protiv“ Tita. U nedelju je obeležena 34-godišnjica smrti „najboljeg sina naših naroda i narodnosti“ Josipa Broza Tita. Bila je to prilika da se na njegovom grobu, u Kući cveća, po tradiciji, okupe stotine ljudi iz cele bivše Jugoslavije, poštovaoci njegovog lika i dela, zastupnici teze da je „bravar bio bolji“. Mediji izveštavaju da je cveće na Titov grob među prvima položio Beograđanin Vladimir Savić, koji je kazao da se narod seća da je u njegovo vreme život bio mnogo bolji. „U to vreme se deca nisu toliko drogirala, nije bilo ovoliko kriminala, radilo se, gradila se država, organizovane su radne akcije“, rekao je Savić.

Prošle godine, gle čuda, na nekadašnji Titov Dan mladosti, 25. maj, na Oplencu su doneti posmrtni ostaci poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog i još nekih Karađorđevića. I tada se Srbija delila „za“ i „protiv“ Karađorđevića. Stotine ljudi, pristalica teze da „bez kralja ne valja“, okupilo se na Oplencu. Opet Beograđanin Bogoljub Marić uzbuđeno je tom prilikom novinarima kazivao: „Ovo je istorijski trenutak. Država, kruna i crkva su zajedno, narod je ujedinjen. Svi mi hodamo ovom zemljom, koju su nam Karađorđevići ostavili“.

Ako me pitate (ne pitate me, ali ću reći, tj. napisati), meni je Tito uvek bio simpatičniji od Karađorđevića i Obrenovića zajedno. Modernim rečnikom, bio je ekstra lik, cenjeni državnik, a u tadašnjoj zemlji se zaista živelo mnogo bolje nego u današnjoj. O Karađorđevićima ne mogu ništa da tvrdim, ali „moji izvori“ iz tog doba ih nikako „ne mirišu“. Uz to, ovi što ih danas predstavljaju deluju mi kao grupa džabalebaroša koji loše glume nekakvu aristokratiju, a u stvari bi samo da nam uzmu onu crkavicu što imamo. Ali, budimo realni, ni Kraljevina ni socijalistička Jugoslavija nisu bile države za primer, jer da su vredele, ne bi se tako brzo i krvavo raspale. Ostavimo zato Tita i Karađorđeviće gde im je mesto – u istoriji. Šta imamo danas? Delimo se „za“ i „protiv“ Rusije i EU, ali i „Pesme Evrovizije“, na kojoj Srbija ove godine ne učestvuje. Od neučešća na „Evroviziji“ ćemo valjda imati neke vajde jer bar za to nećemo bacati pare, a što se Rusije i EU tiče, dok mi ne zasučemo rukave, ni Brisel ni Moskva nam ne mogu pomoći.