Džepovi puni patriotizma

Bosance bog dao duhovite, pa su čim prije demantovali neke od Dodikovih tvrdnji i to empirijski. Internetom kruži snimak na kome jedan mladić u Sarajevu prilazi trafici i obraća se prodavcu: “Dobar dan, ja sam Srbin iz Sarajeva, mogu li da kupim srpske novine?“ Prodavac odgovara: „Dobar dan, kako da ne, evo imamo…“ Malo kasnije konstatuje: „Nisi ti sarajevski Srbin, jer da jesi ne bi to ni pominjao. Došao si da provociraš nešto, ali neka…“ Onda se taj mladić „vadi“, „jesam Srbin, ne provociram…“ Kupi novine i živ i zdrav ode. Na Fejsbuku je nastala grupa „Stop šikaniranju u sarajevskim trafikama i restoranima“, čiji članovi zbijaju šale na račun Dodikove izjave. Između brojnih komentara i primera „šikaniranja“ našao se i „slučaj“ Svetlane Cenić. „Želim da prijavim nekoliko slučajeva šikaniranja i ugrožavanja mojih elementarnih ljudskih prava, da ne kažem demokratskih! U ćevabdžinici „Željo“ nisu hteli da mi naplate ćevape, iako pouzdano znaju da sam Srpkinja. Gospodin nije hteo da čuje da platim, samo je ponavljao: „Nema govora, gospođo, kuća časti!“, i pored mojih upornih navaljivanja, gde je moglo doći i do incidenta. Time je ugrozio moje elementarno pravo da trošim pare!“

Neko će reći, ma daj, svakakve gluposti se nalaze na internetu, nisu to nikakvi argument. Ali, šta ćemo sa primerima iz svakodnevnog života? Evo, nekada zaraćene borce Armije BiH i Vojske RS približila zajednička nevolja. Boračka pomoć mala, penzije bedne, a Vlada RS borcima VRS ne isplaćuje deo novčane pomoći koji im po odluci Suda BiH pripada. Htela i Vlada Federacije Armiji da smanji pomoć, no oni žestoko protestovali. Tako sada pripadnici Armije BiH koji su u međuvremenu penzionisani dobijaju veće penzije od svojih kolega iz VRS. I sada skupljaju pomoć za nekadašnje ratne protivnike. Predsednik Udruženja otpuštenih vojnika iz Federacije Senad Hubijer priznaje da je bilo nekih koji su negodovali. „Imamo nekih boračkih udruženja iz Federacije koja nisu podržala ovu inicijativu. Jedan od razloga je bio oni su na vas kao pucali, vi im sada prikupljate pomoć. Međutim, mi ne gledamo više na to. Ono što je bilo ne smijemo i ne možemo zaboraviti, ali mi moramo dalje živjeti. Ako je Vlada RS dopustila da njihovi bivši pripadnici Vojske RS i njihova djeca trenutno sada nemaju hljeba da jedu, mi to ne možemo“, objašnjava Hubijer.

Sneg i vejavica približili su Bošnjake i Srbe ovih dana. Košarkaši vršačkog „Hemofarma“ krenuli na utakmicu u Široko, BiH, ali ih vremenska nepogoda omela. U selu pored Mostara bili zavejani 35 sati, a bračni par Omerović, Mirsada i Enver i njihov sin Adin, uspeli su da dođu do autobusa i pruže pomoć u hrani i piću. Mirsada je sa komšijama, Salemom i Zulejhom Musić, hranom i napicima pritekla u pomoć. „Izneli smo sve što smo imali u frižideru i zamrzivaču, meso, uštipke, razne sireve, kompot, čajeve, čak i domaću rakiju da se momci ugreju. Iako su sportisti, valjalo je da se okrepe. Komšinica Zulejha je umesila nekoliko kilograma hleba“, kaže Mirsada Omerović.

Pa zar se tako ponašaju „prirodni“ neprijatelji? Oni što nikako ne mogu da žive zajedno? Ako ne mogu u BiH, kako bi u Srbiji Srbi i Bošnjaci mogli da žive zajedno? Rat u BiH doneo je tektonske promene u etničkoj slici i životu naših naroda. Normalno je da Srbi, Bošnjaci, Hrvati posle četiri godine rata, drugačije gledaju jedni na druge. Sigurno da Srbi u Sarajevu imaju ozbiljne probleme, ali nije lako ni Bošnjacima u Banjaluci. Nikako iz toga ne treba zaključivati da ne možemo da živimo zajedno jer jednostavno moramo. Devedesetih godina su narodi ovih prostora naseli na ratno-huškačku i šovinističku propagandu, imali smo ratove, zločine, dobili bedu i siromaštvo. Samo glavni inspiratori, oni što su se busali u grudi junačke, srpsko-bošnjačko-hrvatske, dobro su prošli. Mislite o tome pre no što ponovo nasednete na sličnu propagandu. I svakom „patrioti“ prvo pogledajte u džep i proverite imovinsku kartu.