Fudbal i Mladić

Ne znam zašto je iko smatrao da će ovaj meč biti neizvestan susret ravnopravnih ekipa, kad je čak i laik poput mene posle petnaestak minuta zaključio-la da će Mesi i drugovi razbucati Engleze. Na kraju 3:1 za Barselonu. Treba gledati utakmice ovog ranga, ne samo zbog uživanja u igri virtuoza već i da bismo shvatili na kakvom dnu je ovdašnji fudbal. Kako nekome može da padne na pamet da Partizan može bilo šta da uradi u nekom evropskom takmičenju? Ne mora i ne može da se poredi sa vrhunskim timovima, ali i niže srednji im beže. Ko u to sumnja, videće kako će opet da propadnu u narednom evropskom takmičenju. Imamo mi još neke fudbalske klubove. Jedan, poznat po crveno-belim dresovima zove se Crvena zvezda. Nekada je bio veliki klub, pre 20 godina i evropski šampion i za njih je vreme stalo. Nedavno su, uz „partizanovca“, predsednika Borisa Tadića, proslavili 20 godina od osvajanja titule evropskog šampiona u Bariju. To me baš začudilo jer mi se čini da nije prošla ni godina od kad su proslavili 19, 18,17…godina od povjesne utakmice u Bariju. Mislim da već sada treba da počnu pripreme za obeležavanje 21,22…53… godine od titule osvojene u Bariju. Ako ova planeta preživi predskazane apokalipse. Podržavam predlog druga Zorana Panovića da, povodom narednog jubileja, u Beogradu bude postavljen mjuzikl „Bari, Bari“. Malo je, međutim, samo mjuzikl. Treba podići kulu u sred Beograda „Bari, Bari“. Ako može Tesla da dobije kulu, što ne bi i Zvezda? Pa, bili su šta? Evropski šampioni. Kada? Pre 20 godina. Sećam se te utakmice u Bariju. Gledala sam je, Alaha mi. Navijala zdušno za Zvezdu, ali dosta više s tom pričom.

Dosta više i sa degutantnim pričama o Ratku Mladiću. Čovek je optužen za najteža krivična dela, uhapšen, ako već nije, uskoro će biti u Hagu, sudiće mu i presuditi. Eto, pored najbolje volje, ne može se on izbeći ovih dana. Nemam dilemu da je Mladić počinio ratne zločine i genocid koji mu se stavljaju na teret, a ko za njega traži milost, brine za njegovo narušeno zdravlje, težak život u „ilegali“, nek se stavi u kožu Srebreničana i ostalih žrtava njegove vojničke „genijalnosti“ i „raspamećivanja“. Onog trenutka kada je pozvao na osvetu „Turcima“, uz pominjanje bune na dahije, čime je pokazao i zavidno nepoznavanje istorije svog naroda ( ja „Turkinja“ znam ko su bile dahije, a taj „srpski heroj“ izgleda ne zna), što je rezultiralo najvećim zločinom u Evropi posle Drugog svetskog rata, Mladić je sebi presudio. Nije Srebrenica njegov jedini zločin. Bilo ih je još. Naravno, bilo je i zločina drugih, ali, budimo realni, Mladić je „kapitalac“. Njegovo i nedelo njegove vojske i bliskih paravojnih formacija, nažalost pomognutih i finansiranih od tadašnjih vlasti Srbije, ne sme se dovoditi u pitanje cirkusom stvorenim nakon njegovog hapšenja i providnim pokušajima izjednačavanja. Kravica i Srebrenica nisu isto ni po okolnostima ni broju žrtava. I neće ova vlada izgubiti vlast zbog hapšenja Mladića. Ne, nikako. Oni će izgubiti vlast zato što su Srbiju i njene građane doveli na rub krize i nemaštine. To što su dozvolili da nakon 10 godina njihove vlasti, veći deo Srba i dalje misli da je Mladić heroj, dodatna im je greška.

U gomili reakcija na različitim internet portalima, primetila sam poruku Vukosave: „Ja sam sa Kosova“. Član moje porodice je kidnapovan. Posle pet godina eshumiran i identifikovan. Kada gledam film o Srebrenici utišam ton. Svejedno je kako se oni ljudi zovu. Ja gledam strah na njihovim licima i vidim onoga koga dobro znam sa istim takvim strahom na licu. Njegova deca sinoć nisu lomila Beograd. Njegova deca ne misle da je Ratko simbol odbrane srpstva. Njegova deca rastu bez oca, jer je neko mislio da se tako brani „pravo na teritoriju“. Nadam se, Vukosava, da će i ti „doći na red“. Nadu ne treba gubiti. I Ratko je mislio da je bog i nedodirljiv.