Gorak ukus

Apelacioni sud u Beogradu nedavno je, navodno iz proceduralnih razloga, odbacio optužnicu u slučaju „Srebrenica“ protiv osmorice bivših pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske za ratni zločin nad civilima u selu Kravica kod Bratunca. Po optužnici, učestvovali su u ubistvu 1.313 Bošnjaka iz Srebrenice u hangaru „Kravice“ 14. jula 1995.

Vest o odbacivanju optužnice objavljena je dan-dva po obeležavanju godišnjice genocida u Srebrenici, što celom slučaju daje dodatno gorak ukus. Optužnica je podignuta 21. januara prošle, suđenje počelo 6. februara ove godine. Optuženi koji se brane sa slobode odbacili su navode optužnice, a Apelacioni sud odbacio je optužnicu zato što je nije podigao tužilac za ratne zločine, već „rukovodilac“. Dotadašnji tužilac Vladimir Vukčević je, naime, od 1. januara, bio u penziji. Ministarka pravde Nela Kuburović izjavila je da veruje da će postupak u ovom slučaju biti nastavljen jer je potrebno samo „otkloniti formalne nedostatke“. To ćemo videti, ali ne bi bilo prvi put da ovdašnje pravosuđe „zaboravi“ najstrašnije ratne zločine ili da Apelacioni sud obori presude ili smanji zatvorske kazne. Zbog nedostatka dokaza? Dotični možda nisu krivi. Na sudu je da odluči, ali kako verovati sudu koji pusti optužene za ubistvo tolikih ljudi da se brane sa slobode? Već čujem reči – „a šta su ONI nama radili“ i „ko je NJIMA sudio za zločine nad Srbima“. Tom logikom nigde nećemo stići sem do toga da će se spirala zla i nasilja na ovim prostorima nastaviti u nedogled.

I da donese to da se nasilje u mirdodopsko vreme intenzivira i dobije nove forme. Da parafraziram onu poznatu pesmu pastora Martina Niemolera iz nacističke Nemačke „Prvo su došli…“Varijacije su različite, a najčešća je ona „Prvo su došli po komuniste, ćutao sam nisam bio komunista, Onda su došli po Jevreje, ćutao sam nisam bio Jevrejin… Onda su došli po mene“. Ako ćutimo, ako država Srbija ne kažnjava ratne zločince (uz izgovor „Šta su ONI nama radili“), ako mediji i političari veličaju kriminalce, sumnjive biznismene, huligane, što se čudimo kada nasilje u porodici dobije razmere epidemije, a turisti iz Srbije „proslave se“ ubistvom na Zakintosu? Da nije preterano? Kakve veze ima (opet ta) Srebrenica sa nasiljem u porodici, mizoginijom, svađom i tučom pijanih mladića u baru na grčkoj obali? Indirektne svakako ima. Ćutanje na zlo i nasilje znači i odobravanje, što samo rađa novo nasilje i zlo.

Nasilja ima svuda i biće ga uvek. Nije Srbija izuzetak. Naravno da ima i lični i porodični „pečat“, ali problem se uveća kada država ne reaguje ili kada, kao u slučaju Miladina Kovačevića, reaguje tako što plati milion dolara štetu koju je on u SAD napravio. Ista ta država, čini mi se, nije mogla da plati prenos u zemlju tela mladića poginulog u saobraćajnoj nesreći u SAD. Ministarka pravde najavila je i pomoć mladićima osumnjičenim da su na Zakintosu na smrt pretukli Amerikanca Bakari Hendersona. Država treba da pomogne svojim građanima. Još uostalom nije utvrđeno šta se tačno desilo, mada snimak na kome pet-šest mladića šutiraju i tuku pokojnog Amerikanca, ne ostavlja prostor za sumnju, ma šta mu prethodilo. Pomoć, ipak, ne znači da Srbija sad još jedno „milionče“ treba da plati odbranu osumnjičenih, niti da mediji vode kampanju po sistemu pomozimo „našoj deci“ ili“šta su nama Amerikanci radili“. Ako budemo gledali šta je kome radio… Svetićemo se do sudnjeg dana.