„Gori vatra“

Prva je iz Jasenovca, tačnije filma Predraga Antonijevića, druga iz Srebrenice, filma Jasmile Žbanić.

Prvi sam gledala, nije mi se dopao, drugi nisam, a drug iz Priboja nedavno me podsetio na drugi stariji film iz BiH, koji je čini mi se u Srbiji, za razliku od „Quo vadis, Aida“, bio dobro prihvaćen.

„Gori vatra“ Pjera Žalice iz 2003. godine. Ukratko, radnja filma se odvija u Tešnju, gradiću u severnoj Bosni, dve godine nakon završetka rata.

Na prvi pogled, običan gradić, tipična bosanska kasaba, skromni ljudi, životare nekako. Ima humora, srdačnosti, tradicije, komšijske bliskosti…

Na drugi pogled, teška je to priča, o ratnim zločinima, Srbima, Bošnjacima, međusobnom optuživanju, mržnji, kriminalu, korupciji…

Uspavani Tešanj na noge diže neverovatna vest.

Ni manje ni više nego tadašnji američki predsednik Bil Klinton dolazi baš u taj gradić, da podrži BiH i uspostavljeni mir.

I da dobije važnu titulu počasnog građanina Tešnja.

Da bi se, međutim, taj sudbonosni događaj desio, sve ružno mora da bude iskorenjeno pre dolaska Klintona, a za to predsednik opštine i njegovi saradnici imaju samo nedelju dana.

Pod nadzorom predstavnika međunarodne zajednice, lokalna vlast počinje čišćenje i uređenje, borbu protiv kriminala, etničke mržnje, Srbi i Bošnjaci okupljaju se oko vatrogasnog društva… Zastave BiH i SAD svuda, Klintonovi portreti…

Film je začinila muzika vođe „Plavog orkestra“ Saše Lošića i pesma „Iznad Tešnja zora sviće“.

Počinje jednostavno: „Što se nižu moji dani kao biseri, kao biseri; Jer na kraju puta moga stojiš samo ti, stojiš samo ti…“ Refren – „Iznad Tešnja zora sviće, ljubav naša vječna biće; Iznad Tešnja sunce sija, radujem se suncu i ja.“ Prigodan dodatak za „dragog i uvaženog gosta“ je još bolji. „Dovešće u našu avliju suživot i demokratiju; Iznad Tešnja zora sviće, dobrodošao, predsjedniče; Iznad Tešnja sunce sija, radujem se tebi i ja“…

Kakve veze ima ovaj film sa Srbijom? Nikakve, ali prerađena pesma bi bila prigodna za doček ne samo stranih već i našeg predsednika koji neumorno obilazi zemlju.

Prijepolje, Priboj, Šabac, Dimitrovgrad, svuda predsednik Vučić stiže, a narod mu se raduje.

Kako da se ne raduje predsedniku koji donosi posao, pare, puteve, gasovod, lepe vesti, sunce, život…

Ko se ne raduje?

Mi „zakerala“ koja bismo da se poštuje Ustav, grade institucije.

Šta će nam institucije ako predsednik sve sam efikasno rešava?

Po hiljaditi put, nije dobro kada se državna vlast i institucije svedu na jednog čoveka.

Ni za državu ni za tog čoveka, u ovom slučaju predsednika Aleksandra Vučića. Imali smo slične primere u bližoj i daljoj istoriji i znamo da nisu dobro doneli.

Osmomesečni Gavrilo Đurđević iz Kragujevca, koji boluje od spinalne mišićne atrofije, otputovao je na lečenje u Mađarsku.

U humanitarnoj akciji „Za Gavrilovu pobedu“, u kojoj je trebalo da bude sakupljeno više od dva miliona evra, učestvovali mnogi.

Nedostajalo još pola miliona i onda se pojavio spasilac, predsednik Vučić, na čiju je intervenciju Ministarstvo zdravlja uplatilo nedostajuća sredstva.

Naravno da je divno što je novac skupljen i što će Gavrilu biti pružena šansa da ozdravi i živi normalno.

Dobro je što se i predsednik uključio u humanitarnu akciju, ali zar ne bi bilo bolje da lečenje dece ne zavisi od volje pojedinca, N. N. građanina ili Aleksandra Vučića, već da bude institucionalno rešeno?

Da decu koja ne mogu da budu lečena u Srbiji, Ministarstvo zdravlja automatski šalje u inostranstvo? Po zakonu bi tako trebalo da bude.