Gruzijski san i java

Staljin je sigurno najpoznatiji Gruzin, a ko prati spoljnu politiku zna za Eduarda Ševarnadzea, prvog predsednika nezavisne Gruzije nakon raspada SSSR, nekadašnjeg sovjetskog ministra inostranih poslova i Mihaila Sakašvilija, bivšeg predsednika čiji je životopis više nego dramatičan.

Ova zemlja je poznata po impresivnoj kinematografiji, a oni koji su je obišli hvale gruzijsko vino, hranu, prirodne lepote… Bila nisam, a u životu sam upoznala samo jednu osobu iz Gruzije, na nekom međunarodnom skupu.

Vesela i komunikativna, štrecnula se kada sam joj odgovorila kako na srpskom zovemo njenu zemlju. „Izgovarate kao Rusi. Grozno“, rekla je i počela da mi objašnjava koliko mrzi Ruse i Rusiju koja je, po njoj, uvek tlačila susedne narode i zemlje. DŽabe sam joj objašnjavala da slovenski jezici imaju neke slične reči i da reč „Gruzija“ nema veze sa politikom. Ona je Gruziju ponosno izgovarala engleskim nazivom Džordžija i to me uvek zbunjuje. Kada čujem DŽordžija, da li se misli na saveznu američku državu ili kavkasku nezavisnu?

Sigurno je divna Gruzija, ali sadašnjost joj neizvesna. Na izborima zvanično pobedio vladajući i proruski „Gruzijski san“, veliki deo proevropski nastrojenih građana i predsednica Salome Zurabišvili tvrde da je došlo do izborne krađe i ruskog mešanja. Moskva to demantuje. Desetine hiljada ljudi demonstrira u Tbilisiju, SAD i EU traže istragu o izborima. Eto sličnosti sa Srbijom. I mi smo imali više nego sumnjive izbore u decembru prošle i junu ove godine. EU reagovala znatno blaže nego u slučaju Gruzije. Evropski parlament usvojio izveštaj u kome je izneo brojne kritike, ali Brisel nije tražio zvaničnu istragu o navodnim neregularnostima.

Da li su, kao što tvrdi Zdravko Ponoš, lider stranke Srbija centar, dvostruki standardi Brisela zasnovani na ekonomskim interesima? Gruzija naime nema litijum, a srpski bi EU baš dobro došao. Da je EU spremna da zažmuri i prigrli autokratske režime, pa i Vučićev, kada joj odgovara, što je dokazala i poseta Ursule fon der Lajen, ne treba da čudi. Veliki su uvek pre svega gledali svoje interese i zato su postali veliki, a opoziciona Srbija koja se protivi autokratskom režimu nije ni svojim građanima ni svetu ponudila ozbiljnu alternativu Vučićevoj vlasti. Za sada.

Izgleda da su Gruzija i Srbija rastrzane između Rusije i EU. Obe zvanično na evropskom putu, ali stalno zastaju. Ima i razlika. Srbi nisu bili u državnoj zajednici sa Rusijom, pa se Putinu pre svega i njegovoj zemlji mnogi neizmerno dive. Gruzini jesu, pa mnogi od njih nemaju takva osećanja. Delovi ove zemlje, Južna Osetija i Abhazija otcepili su se uz pomoć Moskve, a dve zemlje zbog rusko-gruzijskog rata, ni danas nemaju diplomatske odnose. Prekinuo ih Tbilisi.

Da li su Gruzini, siti obećanja EU, uplašeni ratom u Ukrajini ili nečim trećim zaista glasali za prorusku vlast? Ili je bilo izborne krađe? Nemoguće je to zaključiti iz Beograda. Gruzijski premijer Irakli Kobahidze tvrdi da izbori nisu pokradeni i da nije bilo ruskog mešanja, očekuje dobre odnose sa EU i SAD. Kobahidze, za koga se kaže da ima političkog uticaja otprilike kao i premijer Srbije Miloš Vučević, navodi da integracija u EU ostaje primarni spoljnopolitički cilj. Tvrdi to i Srbija, ali se čini da bi zvanični Tbilisi i Beograd rado vodili politiku „nove neutralnosti“ i EU i Rusija, Zapad i Istok. Samo što je to teško izvodljivo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.