Hožgeldum i alahemanet, predsjedniče

 Što dalje odu, to bolje, treba da vide kako se živi van „kruga dvojke“ i Beograda. Takve posete, međutim, često postaju čisto promidžbeno-propagandne. Polazim, ipak, od toga da ne mora sve da bude politički EPP. Valjda su i političari ljudi, žele da vide kako im je narod, da pomognu i iz humanih, a ne samo izbornih, pobuda.

Drago mi je zato što je predsednik Boris Tadić ponovo posetio Novi Pazar i okolinu. Obišao je Petrovu crkvu, radove na putnoj infrastrukturi, u nekadašnjem „bratstvo-jedinstvo“ stilu jednu bošnjačku i jednu srpsku porodicu u sjeničkim selima Rasno i Buđevo. Pohvalio je predsednik lokalnu samoupravu, nabrojani su silni izgrađeni putevi, najavljene brojne investicije, poboljšanje ekonomske situacije u ovom siromašnom delu Srbije… Tadić je rekao da „čini sve da ljudska prava svih građana u zemlji budu poštovana“, da se prava Bošnjaka ne dovode u pitanje… Treba to svojim ministrima Svetozaru Čipliću i Bogoljubu Šijakoviću da kaže. Prvi i te kako utiče na blokiranje formiranja Bošnjačkog nacionalnog saveta, a potezi drugog oko Islamske zajednice su skandalozni. Sve je delovalo divno i krasno. Zastave, hleb, so, ženski hor… Samo sam čekala kad će neko da uzvikne: „Sa Peštera vila kliče hožgeldum (dobrodošli) predsjedniče“. Ko gleda Šeherezadu, zna da se na hožgeldum, odgovara hožboluk – bolje vas našli. Nema to veze ni sa „neootomanizmom“ni žalom za Turskom. Svako ko je bio u Novom Pazaru zna da Bošnjaci ne samo što govore čudnom ekavsko-jekavskom mešavinom, uz silne turcizme, već koriste muslimanske izraze: merhaba, selam alejkum, bujrum…

Da je vreme bilo lepše, poseta bi bila fabulozna, kao onaj raniji Tadićev boravak u Novom Pazaru sa turskim premijerom Redžepom Erdoanom. Ali, novembar je, a Pešter hladna. Sem vremena, još su mi neke „sitnice“ pokvarile impresije. Predsednik je došao u grad u kome 80 i nešto odsto stanovništva čine muslimani, obišao crkvu, ali ne i džamiju, a promoviše poštovanje prava manjina i toleranciju. Neobično glup potez, moram priznati. Ako je već rešio da obiđe crkvu, morao je da ode i u džamiju. Ma šta mu pričala „dva ministra Bošnjaka“ Rasim i Suljo, neće Tadiću moje Sandžaklije to zaboraviti. Moji su, znam ih „ko zlu paru“, a nisam političar pa mogu sebi da dozvolim objektivnost. Razumem da nije znao koju džamiju da obiđe, „Zukorlićevu“ ili „Zilkićevu“, ali da je hteo, rešenje bi sigurno bilo nađeno.

Poseta Petrovoj crkvi je očigledno imala za cilj susret sa novim vladikom raško-prizrenskim Teodosijem. Ne želim da se mešam u očigledno poremećene i zamršene odnose u SPC, ali mi se nimalo ne dopada što predsednik sekularne države Srbije, u jeku „slučaja Artemije“, trči da se vidi sa novim vladikom. Nek država pusti verske zajednice da svoje unutrašnje probleme rešavaju i neka se ne postavlja ni kao arbitar ni kao „navijač“. U slučaju Islamske zajednice vidimo gde to može da odvede. Tu se država direktno umešala, pomogla formiranje Islamske zajednice Srbije čije velikodostojnike besomučno reklamira kao verske lidere. A ja kao muslimanka, Bošnjakinja i Sandžaklijka znam da većina „mojih“ podržava Islamsku zajednicu u Srbiji, to jest muftiju Muamera Zukorlića.

Bilo bi bolje da je Tadić zaobišao verske objekte i razgovarao, bez kamera i novinara, sa novopazarskim radnikom koji je sebi odsekao prst, drugim koji je ekserom zakucao ruku, nekadašnjim tekstilnim i radnicima HK „Vojin Popović“. Oni bi mu najbolje rekli kako se životari u Srbiji. Mogao je i do novopazarske pijace da navrati, da pita kako ide posao? To je Novi Pazar, to je Sandžak, to je Srbija. Umesto toga, čuli smo kako će država da pomogne ekonomski razvoj. Lepo, ali šta je sprečavalo da to do sada učini? Ponavljam da sam iz tog kraja i ne nasedam propagandi. Radovi na 5,6 kilometara obilaznice oko Novog Pazara počeli su pre četiri godine, a sada su, čini mi se, na „koti“ 1,6 kilometar. Više od polovine građana Novog Pazara nema posao. I neće ga skoro imati jer nikakvih, pa ni turskih, investicija nema. U Sjenici i Tutinu nije ništa bolje. Slično je u Leskovcu, Beloj Palanci, Babušnici… Onda, alahemanet (doviđenja) predsedniče, rekle bi moje Sandžaklije, „vidimo“ se u nekom od tih mesta. Ako može, bez praznih obećanja. Vređaju inteligenciju, a izbora će izgleda biti dogodine.