„Hrabri novi svet“

Ružna, zauzima puno prostora, nepotrebna, navodno su to bili argumenti na sednici Skupštine stanara na kojoj je od sedamdesetak stanova koliko ih ima u zgradi, došlo njih 5-6.

Pravila su pravila. Upravnik zgrade sazove sednicu, ko dođe, dođe, ko neće ne mora, ali prisutni imaju pravo da predlažu i odlučuju.

To je demokratija – dođi, reci šta imaš, predloži, glasaj, ako nećeš, mrzi te, imaš preča posla – ima ko hoće. Odlučiće umesto tebe.

Upravnik o predlogu obavestio ostale stanare, vest se našla i na društvenim mrežama i medijima, a kada su čuli kakav je predlog, pobunili se ostali stanari.

Rampa ostala.

Ova lokalna priča ima i širu dimenziju.

Uskoro ćemo imati izbore za lokalne samouprave u desetine sredina, ponovljene za Beograd.

Opozicija će imati veliki problem da na birališta u glavnom gradu izvede svoje birače, one koji nisu zadovoljni sadašnjim stanjem, koji su u decembru bili motivisani, a onda su se razočarali.

Poznajem bar 3-4 ljudi koji su već 20. decembra rekli – što smo glasali, glasali smo, više ne izlazimo.

Da li će nam se desiti da, kao u Nehruovoj 44, motivisana manjina izađe i odluči u ime svih?

Kako u ovako podeljenoj zemlji ljude okupiti oko zajedničkog interesa, bar da na lokalu živimo bolje, imamo bolji prevoz, više parkova, zelenila, da vlast ne baca naše pare na nepotrebne poslove?

Kampanja SNS će, sudeći po prvim danima biti oštrija nego decembarska.

Bivši, možda i budući gradonačelnik Aleksandar Šapić, u ekstra naprednjačkom stilu najavljuje da Beogradu treba srpski gradonačelnik i srpska vlast. Rekla bih da nam treba više vozila javnog prevoza, a da li će gradonačelnik biti Srbin ili ne, koga briga?

Srbin Zoran Janković vodi Ljubljanu dugo i Ljubljančani izgleda da su zadovoljni. Ne spočitavaju da Ljubljanu mora Slovenac da vodi.

Šapić, koji se baš naoštrio da ne pusti gradonačelničko mesto, izjavio da „kad god je Beograd bio jugoslovenska prestonica i kad je imao jugoslovensku vlast, jugoslovenskog gradonačelnika, on je bio dobar svima drugima osim Srbima. Kad smo imali srpsku vlast i srpskog gradonačelnika on je bio dobar i Srbima i drugima“.

Kad nemaš šta da ponudiš, deli ljude na nacionalnoj, verskoj, političkoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, širi mržnju i neznanje, to je bar višestruko dokazana formula.

Meni se čini da je Beograd svoje najsvetlije dane doživeo sedamdesetih godina 20. veka, u vreme nekima mrske, meni drage SFRJ.

Uzmimo kao primer tek završeni FEST. Prvi bio 1971. uz slogan „Hrabri novi svet“.

Srpski svet nikom nije padao na pamet. Na prvi FEST došli Piter Fonda i Denis Hoper, junaci filma „Goli u sedlu“.

Tih godina, Beograd posetili Đina Lolobriđida koja je, pričaju, hrabro u visokim štiklama hodala po neočišćenom snegu.

Da su bile „Vesićeve“ kocke, noge bi slomila.

Robert de Niro je igrao kolo u „Metropolu“, Džek Nikolson tumarao Knez Mihailovom, Kirk Daglas se pred svima svađao sa ženom u „Klubu književnika“…

Ništa od toga nije izgleda važno, već kako Breskvicu ipak poslati na Evroviziju?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.