Huligani – država 2:0

Parade je bilo, sa oko hiljadu učesnika, pet hiljada policajaca i kako kažu zvanične procene 6.500 huligana koji su, po jednima branili „tradicionalne vrednosti Srbije“, a po drugima napali državu, koja se, tvrde vladajući političari, odbranila i pokazala svoju snagu. Pomenuti ministar Čiplić je nakon Parade izjavio da su, pošto nisu uspeli da spreče njeno održavanje, huligani doživeli „konačni poraz“. Čiplić smatra da je za Srbiju značajno da je „parada uspela“ i da je „pokazano da je Srbija slobodna zemlja“. Zato huligani nisu poslali u svet sliku o državi nego o sebi samima, dodao je ministar i zaključio da je „evropska slika Srbije danas i pod ovako teškim uslovima pobedila“. Ako je ovakva pobeda, kakav li je poraz?

Ko god je pratio dešavanja u centru glavnog grada i kasnije prebrojavanje povređenih, morao je ozbiljno da se zabrine. Nije više uopšte bitno šta ko misli o Paradi ponosa i homoseksualcima, uostalom šta tu ima da se misli, ljudi su, imaju svoja prava, a država, citiram nadležnog ministra Čiplića, „ima zadatak da svim građanima obezbedi uživanje ustavom zagarantovanih prava i sloboda“. Mnogo je bitnije što je Srbija ponovo pokazala slabost državnog aparata. Država ne postoji da bi imala zastavu, grb, himnu, predsednika, ministre, manje ili više (ne)uspešne sportske reprezentacije, već da organizuje što bolji život svojih građana na teritoriji koju kontroliše. U demokratskim zemljama kojima Srbija formalno pripada to podrazumeva i poštovanje manjinskih prava, pa i homoseksualaca. Legitimno je pravo svakog da ne simpatiše takvo seksualno opredeljenje, kao i roditelja da se plaše i ne žele da im deca postanu homoseksualci, što je izrazila starija Beograđanka „kako ću da imam unuke ako mi sinovi postanu takvi?“ Ne treba zaboraviti da bez naslednika mogu da ostanu i ako su im deca hetero, a valjda roditeljska ljubav treba da bude toliko jaka da prihvati i homo decu. Homoseksualce ne morate da volite, ali ne smete da ih tučete. Naravno, ni homoseksualci ne treba da tuku i kinje heteroseksualce.

Homoseksualce u nedelju niko nije tukao, država je odbranila učesnike Parade ponosa, ali scene iz centra Beograda predstavljaju poražavajuću sliku stanja u kome se Srbija nalazi. Jadna je država u kojoj nekoliko stotina ili hiljadu ljudi treba da brani pet hiljada policajaca koji su u celodnevnim incidentima izvukli deblji kraj. Incidenti ovakve vrste nisu retkost ni u drugim gradovima i državama, ali kod nas oni uvek imaju dublju političku i socijalnu pozadinu. Mnogi su ovde, u različitim prilikama, titrali navijačkim i desničarskim grupama, a sada su začuđeni što su oni toliko ojačali da se „igraju“ sa policijom na beogradskim ulicama. Još veći problem vlasti je šta se može desiti sutra ako bi, ne daj bože, opozicija ojačala, organizovala proteste, kojim bi se pridružili i pripadnici ekstremnih desničarskih i navijačkih grupa. Dešavalo se to u prošlosti, ne bi bilo čudno da se reprizira.

Ne slažem se sa predstavnicima vlasti koji tvrde da je država u nedelju porazila huligane i pokazala svoju snagu. Čini mi se da su huligani, navijači, ekstremisti ili mladi demonstranti, zovite ih kako hoćete, ponizili državu. Učinili su to i prošle godine kada je Parada otkazana. Trenutni rezultat od 2:0 u korist huligana nije, međutim, nedostižan, pogotovo ako se država probudi. Pošto je među tim huliganima izgleda bilo najviše navijača, da upotrebim sportsku metaforu. Nekadašnja Jugoslavija je, usred Beograda na Evropskom prvenstvu u fudbalu, 1976, vodila protiv tadašnje SR Nemačke 2:0. Rasturali tadašnji Jugosloveni, prvo poluvreme završeno, drugo traje, Juga već slavi, 50 hiljada navijača u transu, kad Nemci postižu prvi gol, drugi, a u produžetku treći i četvrti. Pobeđuju na kraju sa 2:4, a Diter Miler nas sa tri gola „zavio u crno“. Srbiji treba neki politički Diter Miler. Da trezveno oceni i pokuša da ispravi greške, a ne da za sve optužuje druge, Miloševića, devedesete… Ali, plašim se da će, kao i u dosadašnjim prilikama, sve biti zaboravljeno za dan-dva. Poseta i poruke Hilari Klinton, zasedanje holandskog parlamenta koji treba da odlučuje o kandidaturi Srbije, time ćemo se baviti narednih dana, a Paradu ponosa i njene nuspojave zaboravićemo do prve sledeće reprize sličnih nemilih scena.