I Bi Erdogan

– Svaki od ovih poteza je za pohvalu. Srbija naravno mora da se oslanja na saradnju sa svima, a Turska je, koliko god se u Beogradu, Zagrebu, Atini dičili nekakvom liderskom pozicijom u regionu, u ovom delu sveta očigledno ekonomski i politički najmoćnija. Naravno, sa moćnima treba biti dobar, dok god to možeš, a Srbija sa Turskom izgleda namerava da bude u što boljim odnosima bez obzira na to što je Ankara među prvima priznala nezavisnost Kosova. Kome takvo opredeljenje Beograda smeta, neka pogleda spisak država koje su priznale nezavisnost Kosova i razmisli da li Srbija može sebi da dozvoli luksuz da odbije saradnju sa pojedinim zemljama sa tog spiska? Može, ako radi u korist svoje štete, ali u suprotnom, najbolje je da se drži maksime „slažemo se da se ne slažemo oko Kosova“, ali sarađivati moramo.

Tokom posete turskog premijera saopšteni su i podaci PKS o ekonomskoj saradnji. Izvoz Srbije u Tursku za prvih pet meseci 2010. godine porastao je za fantastičnih 115 odsto u odnosu na prošlu godinu i iznosio je 29,7 miliona dolara. Uvoz iz Turske u Srbiju takođe je povećan – za skromnijih 19,7 odsto, ali je iznosio 129,9 miliona dolara. Znači, deficit veći od 100 miliona. Znam da nemamo bog zna šta da prodamo drugim zemljama, ali 100 miliona… Pošto su naši zvaničnici naglašavali i lične prijateljske odnose sa turskim predsednikom vlade, baš me interesuje da li je premijeru Cvetkoviću ili predsedniku Tadiću palo na pamet da pitaju prijatelja Erdogana, kako je uspeo da sredi ekonomsku situaciju u Turskoj? Možda su to „male tajne velikih majstora“, ali možda bi Erdogan podelio iskustvo sa svojim balkanskim prijateljima. Turska je od slabije razvijene zemlje, poslednjih godina, a Erdogan i njegova AK, Partija pravde i razvoja, vladaju osam godina (znači dve manje od naših „demokratskih“ snaga) doživela ekonomski bum, sa prosečnim godišnjim rastom BDP od desetak odsto i trenutno su 16 ekonomska sila sveta. Kako su uspeli i možemo li nešto od njihovih iskustava da primenimo?

Pošto smo mi sandžački Bošnjaci obostrano priznati kao most saradnje Beograda i Ankare, istu, saradnju, oberučke podržavam, samo se pitam kad će početi realizacija dogovorenog? Čini mi se da sam još pre dve godine slušala vesti o potpisanim predugovorima, ugovorima, memorandumima o gradnji puteva, mogućim turskim ulaganjima, ali još ništa nije počelo. Pošto znam da su Turci bolesno vredni, ne sumnjam da je njima stalo do posla, ali gde onda škripi? Kada će moji zemljaci u Sandžaku videti neke vajde od potpisanih ugovora? Od obećanja i ugovora se ipak ne živi.

Rusi i Turci nam svakako jesu bliski. Kao što mnogi Srbi vole u Rusiji da vide svoju „majčicu“, brojni su moji Bošnjaci koji prema Turskoj gaje ista osećanja. To je lepo izrazio ulema Mustafa Cerić: „Turska je nama Bošnjacima kao majka“. Volim i ja Tursku. Evo na Pesmi Evrovizije sam, Alaha mi, glasala za Tursku. Apsolutno sam, međutim, protiv kod nas rasprostranjenog manira da samo gledamo kako nekom da se „uvalimo“ i ponadamo se da će nam „braća“ rešavati probleme. Neće. Imaju Rusi i Turci svojih problema, a nama će pomoći koliko mogu i koliko im odgovara. Moramo zato najpre sami da zasučemo rukave, i vi Srbi i mi Bošnjaci i ostali. Uzgred, jeste nam EU daleko, ali ne mogu ni Rusija ni Turska da nadomeste evro integracije. Uostalom, ne nastavlja džabe Ankara pregovore sa Briselom, mada su oni još dalje od nas i mada se toliko brzo razvijaju da će uskoro verovatno Turska biti potrebnija EU nego EU Turskoj.