Idu dani

Tri meseca posle njihovog nestanka, Dunav je stotinak kilometara od njihovog mesta izbacio dva tela. Tek 15 godina kasnije identifikovani su kao Zvonko i Ivanka Manjoš. Njihov sin Zdenko ni danas ne zna zašto su mu roditelji ubijeni.

Esad Salkić je bio zakleti komunista i Jugosloven. Sa ženom Fatimom i troje dece živeo je u bosanskom selu Ahmići. Jednog dana u kuću su im upali uniformisani pripadnici HVO, vezali Esada za stolicu i naočigled porodice pretukli i ustrelili, prvo u stopala, kolena, ruke i na kraju u glavu. Jedan od komšija Hrvata rekao je Fatimi: „Nikada niste očekivali da ćemo vas mi pobiti. E, pa drago mi je što ću vas iznenaditi.“ Koji dan kasnije, počeo je žestok napad na Bošnjake u Ahmićima. Bilo je još Salkića u tom selu, ali je masakr HVO preživele samo Esadova ćerka Alisa. Ostali Salkići, dvadeset troje, ubijeno je ili nestalo. Tela Alisine majke, brata i sestre nisu pronađena, a rat je davno završen.

„Vjerujem da se čestiti ljudi iz svih sukobljenih sredina srame, ne samo zbog onoga što se dogodilo za vrijeme rata već i zbog strašnih patnji koje je on donio porodicama nestalih“, zaključuje Rade Kaurin, čiji je otac Svetko na spisku nestalih. Svetko Kaurin je bio vojnik Vojske RS kog su zarobili pripadnici Armije BiH, odred El mudžahedin. Rade je ubeđen da je na jednoj slici objavljenoj u novinama i video snimku prepoznao svog oca koga muče i pogubljuju pripadnici jedinice mudžahedina. Telo Svetka Kaurina, međutim, nije pronađeno, a od rata u BiH prošlo je 15 godina.

Ovo su tri od 15 priča o nestalima tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, predstavljene na izložbi fotografija „Nestali životi“, otvorenoj preksinoć ispred galerije Cvijeta Zuzorić na beogradskom Kalemegdanu. Autori knjige i izložbe su britanski fotograf Nik Danciger i kanadski pisac Rori Meklin, a izložbu su organizovali Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) i Komisija za nestala lica Vlade Srbije, povodom 30. avgusta, Međunarodnog dana nestalih. Prema rečima Pol-Anri Arnija, šefa regionalne delegacije MKCK, u ratovima u bivšoj Jugoslaviji poginulo je više od 140.000 ljudi, a oko 35.000 na silu je odvedeno i nestalo. Do sada su rasvetljene sudbine više od 20.000, ali skoro 15.000 i dalje se vode kao nestali. Njihove porodice očajnički pokušavaju da saznaju njihovu sudbinu, pronađu i sahrane njihove posmrtne ostatke. „Desetine hiljada članova porodica ne mogu da nađu duševni mir i to se negativno odražava na mir i pomirenje u celom regionu. MKCK duboko veruje da tako puno patnje i ozlojeđenosti predstavlja ozbiljnu prepreku na putu ka regionalnoj saradnji i integraciji u evropske institucije. Da bi pripremile bolju budućnost regiona vlade se prošlošću moraju mnogo odlučnije pozabaviti“, poručio je Pol-Anri Arnije.

E, to je ono što bi većina ljudi najradije da izbegne. I „obični ljudi“ i političari. Sa političke tačke mnogi bi da se zaborave njihovi „rani radovi“, a sa ljudske je donekle razumljivo. Imali smo više ratova i oružanih sukoba na kraju prošlog veka, preživeli smo i radije bismo da zaboravimo tragična dešavanja. Bar mi koji, na sreću, nismo osetili najteže posledice ratnih devedesetih. Nismo morali da bežimo, nisu nam ubili bližnje, a nismo ni ranjeni. Sve u svemu, imali smo „sreće“. Šta su višemilionska inflacija, prazne prodavnice i novčanici u poređenju sa opsadom Sarajeva ili Vukovara, na primer? Ni bombardovanje SRJ ne može da se poredi sa Srebrenicom. Razumljivo je da želimo da se vratimo „normalnom“ životu, da osetimo malo sreće i blagostanja, ali da li je to moguće ako samo „zakopamo“ devedesete? Ili ako se „analiza“ ratova svede na preslušavanje audio snimaka optuženih ratnih zločinaca sa vračarama? Uzgred, baš me zanima šta ćemo, posle „ekskluzivnih“ audio snimaka razgovora Ratka Mladića najpre sa Dobricom Ćosićem, a onda i vračarom Ratkom „otkriti“? To jest, šta će nam „nadležni“ pustiti da čujemo. Tipujem na neku priču gde će novac biti tema. „Srpski heroj“ Mladić, na primer, dogovara svoj procenat za iznajmljivanje oružja hrvatskim ili bošnjačkim snagama ili traži reket za neki porodični biznis. E, kad bismo toliku pažnju poklanjali Mladićevim i ostalim žrtvama…