“I’m as mad as hell”

U jakoj konkurenciji za najbolji film je proglašen “Roki” Silvestera Stalonea, što je bio šok. Da je Roki bolji od “Taksiste”, “Svih predsednikovih ljudi” i ”TV mreže”, filmova koji su te godine bili nominovani, teško je razumeti.

Ali, glasanje bilo najčistije u istoriji svih glasanja za Oskara.

Film o kome je reč “TV mreža” bavi se imaginarnom televizijom UBS, koja se bori za gledanost u oštroj konkurenciji. Danas bismo rekli da je portal koji se bori za što više klikova.

Gledanost im pada i reše da daju otkaz dugogodišnjem novinaru, voditelju noćnih vesti Hauardu Bilu (Piter Finč). Što zbog otkaza nakon 2-3 decenije rada, porodičnih problema, alkohola, Bil se potpuno izgubi.

Izjavljuje da će se ubiti ako ostane bez posla. Daju mu još jednu šansu, da se bar oprosti od gledalaca.

Gledanost te emisije u kojoj kritikuje sve i svakog, biva ogromna i on dobija šansu da se još koji put pojavi na TV. Gubi razum.

Drži političke govore u kojima tvrdi da Saudijci kupuju SAD (bilo vreme naftne krize), pošteni ljudi ne mogu da žive, besno vrišti „Besan sam kao pakao i neću više ovo da trpim!” (I’m as mad as hell, and I’m not going to take this anymore!).

Poziva gledaoce da mu se pridruže i u gradovima širom SAD ljudi otvaraju prozore i terase i vrište: “I’m as mad as hell…” Mi smo udarali u šerpe i lonce. Saudijci odluče da kupe UBS. Bil onda kritikuje i svoju kompaniju i Saudijce, govori da je demokratija mrtva, da su ljudi izgubili ljudskost…

Rejting mu opet pada jer gledaoci žele viku, kuknjavu, zabavu, a ne depresivne propovedi “ludog propovednika”.

Najavljivao je samoubistvo u programu, a onda su ga, u dogovoru sa beskrupuloznom producentkinjom (Fej Danavej) na kraju poslednje emisije ubili levičarski teroristi.

Film se završava komentarom: „Hauard Bil je bio prva osoba koja je ubijena zbog niskog rejtinga”.

Smrt zbog malo klikova se još čeka. Zašto sam se setila “Mreže”? Nema više ni ovakvih glumaca ni filmova. Volim ovaj film, a čini mi se da atmosfera u svetu liči na Bilovu repliku: “I’m as mad as hell, and I’m not going to take this anymore!”.

Gde god da se okrenete, posebno u razvijenijem delu sveta, ljudi besni, nezadovoljni, razočarani, život im težak, kao da su, daleko bilo, u Gazi. Razočarali ih političari, vladajuće elite, demokratija ne funkcioniše, dosadile im propovedi o ljudskim pravima…

U Evropi “Seljačka buna”, samo im Matija Gubec fali. Ustala i Nemačka, za i protiv ekstremne desnice.

Volim kada ljudi ustanu i bore se za bolje, ali istraživanja pokazuju da će na predstojećim izborima za Evropski parlament pobediti desnica, a u SAD izgledan Trampov povratak na vlast.

Ako dođe do takvih promena, da li im se svet treba radovati? Sumnjam.

Uz sve razlike, ima dosta sličnosti sa Evropom tridesetih.

I tada su besni i razočarani ljudi samo želeli bolje, a dobili su zlo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.