Iso Mahmutović

Vest o rušenju nedovršenog verskog objekta Islamske zajednice Srbije u Zemun Polju izazvala je brojne reakcije. Meni najpoučniji bio je komentar Nebojše Babovića. „Kad je nekim budalama palo na pamet da ruše NJegoševu kapelu na Lovćenu, radnik koji je odbio je bio Bjelopoljac Iso Mahmutović, jer nije htio da ruši tuđe svetinje. Isa je prije par dana posthumno odlikovala SPC za ovaj časni čin… Onda se, ni 24 časa poslije, u Beogradu našao magarac da sruši džamiju i izazove instant bijes cijele muslimanske zajednice u ovom prokletom regionu. I to na početku Ramazana, da bi valjda dali temu ljudima kad se skupe da iftare. Dok za nalogodavca mislim da je kreten koji je zaslužio da istrune u septičkoj jami, žao mi je što se među tolikim Srbljem ne nađe bar jedan Iso da nam obraz spasi“, poručio je Babović. 

Komentar plasiran preko društvenih mreža ima „osebujniji“ rečnik, koji pristojni mediji pokušavaju da izbegnu, ali politička korektnost ionako više nije „in“. Na Lovćenu je do početka sedamdesetih prošlog veka postojala NJegoševa crkva-kapela, koju je tadašnja vlast rešila da sruši i izgradi Mauzolej. Predlog je izazvao nesuglasice i u rukovodstvu Komunističke partije, ali je navodno Tito presudio – ima da bude srušena. Svi pokušaji da rušenje bude sprečeno bili su bezuspešni. Zakon promenjen, pa je, što bi rekao menadžer Beograda Goran Vesić, „u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima“, grupa građevinskih radnika poslana na teren, da sruši crkvu.

Upravnik gradilišta Mirko Živković im saopštio zadatak, ali Iso Mahmutović se usprotivio. Razni izvori različito beleže njegove reči, ali suština je ista. „Neću da rušim crkvu. Neću da rušim ničiju svetinju, a ako neko pokuša da ruši moju, može samo preko mene mrtvog“, rekao je navodno Mahmutović. Živković ga upitao da li zna da će zbog toga dobiti otkaz, a Iso mu odgovorio: „Ne morate se mučiti, odlazim sam“. Nakon Isa pobunili se još neki radnici. Mahmutović je umro pre 18 godina, pa je posthumno odlikovanje SPC od vladike Amfilohija pre nekoliko dana primio njegov sin Ćazim.
Opšte je poznato da mi muslimani, najblaže rečeno, nismo NJegoševi „fanovi“. Štaviše. „Gorski vijenac“ u nama izaziva provalu ljutnje i besa, ali ljudskost i pristojnost nalažu čoveku da ne ruši tuđe. Nedovršeni i nelegalno građeni verski objekat u Zemun Polju se naravno nikako ne može porediti sa NJegoševom kapelom, ali suština je u tome – ne moraš ni da voliš ni da razumeš, ali ne vređaj i ne ruši. Pogotovo ne ruši verski objekat pred praznik pripadnika te vere. I ukoliko imaš hiljade prečih za rušenje. Argumenti – nelegalno je građen, što nisu tražili dozvolu, pravna država …Sramni su izgovori za sramno (ne)delo. To vam je kao kad radnicima koji mesecima i godinama ne primaju plate, isključite struju, pošto nisu platili račun. Realno duguju i normalno da im struja bude isključena. Ali, šta ćemo sa time što ti ljudi ne mogu da naplate svoje zarade? Sličan je slučaj sa muslimanima Beograda. Još sredinom devedesetih mi se tadašnji beogradski muftija rahmetli Hamdija Jusufspahić žalio da Islamskoj zajednici država ne dozvoljava da u Beogradu podigne novu džamiju, niti daje parcelu za muslimansko groblje. Stanje je nepromenjeno. A Jusufspahići su toliku lojalnost i poniznost prema državi pokazivali da mnogim muslimanima, posebno nama Sandžaklijama, idu na živce.

O ovome je govorio i premijer-predsednik AV. U svom stilu: Srbija sve poštuje, muslimani naši građani, ja ću da ih štitim, ali zakon mora da se poštuje… Rušenje u Zemun Polju nema veze sa zakonom već sa diskriminacijom i onom poznatom „Ne čini drugima ono što ne želiš da drugi tebi čine“.