Izborna gorčina

Više puta je pričao jedan od junaka, Vuk Drašković, lider SPO, poslednjih godina poznat pre svega kao književnik.

Ako se dobro sećam ide ovako, Drašković, tadašnji lider opozicije u predizbornoj kampanji devedesetih godina u nekom selu naišao na gospodina u godinama, tipičnog srpskog seljaka.

Bilo mu drago što vidi Vuka, izgrlio ga, izljubio, kritikuje vlast na sva usta, Slobodan Milošević ne zna šta radi, ljudi jadno žive, ništa u Srbiji ne valja i tome slično.

„Znači, glasaćeš za mene?“logično ga pita Vuk na rastanku.

„A neee, glasaću za Slobu“, stiže iznenađujući odgovor njegovog domaćina.

„Kako za Slobu, pa o njemu si pričao sve najgore“, čudio se lider SPO.

„Jesam, pa šta, ali on je vlast“, bez dileme mu odgovori deda.

„Kada ćeš da glasaš za mene“, ne predaje se Drašković.

„Za tebe ću, Vuče, da glasam kad dođeš na vlast“, objasnio je deda filozofiju prosečnog srpskog birača koji vlast stalno pljuje, ali kada izbori dođu radije za nju glasa, pogotovo ako je čvrste ruke i usta punih šarenih laža.

Jer ako se nečega prosečni birač u ovoj zemlji plaši više čak i od promaje, to su političke promene.

Svašta se desilo od tog vremena, Drašković odavno nije politički aktivan, ono što je ostalo od njegove stranke se „prikačilo“ za vladajuće, iako on itekako ume da kritikuje zvaničnu politiku.

Prosečni birač u Srbiji i dalje radije glasa za vlast, koja u odnosu na opoziciju na svakim izborima u startu ima prednost od bar 10-20 odsto.

Vlast ima finansijsku i medijsku moć i naravno građane lako potplati i zombira.

To vam je ono – imam penziju 20 hiljada dinara, čekam operaciju kolena pet godina, ali niko sem Vučića ne može da vlada.

Vlast gubi samo kada, nekada uz malo „guranja“ spolja, mitska pojava zvana „običan građanin“ zaključi da mu je život postao nesnosan, a vlast baš prekardašila. Sada to očigledno nije slučaj.

Nikada Srbija nije imala idealne i poštene izborne uslove, ali metode korišćene uoči izbora i samog izbornog dana 17. decembra, prilično su zapanjujući i možda čak i za našu zemlju „too much“. Ili možda nisu?

Nije se Vučić za vlast spremao tri decenije, da bi onda Beograd predao posle decenije vlasti i u sred raznih profitabilnih uglavnom privatnih investicionih projekata.

Da li su nam krivi glasači iz RS ili možda mi Beograđani koji smo na niz skandaloznih poteza vlasti odgovorili ovako mlako?

Javni prevoz katastrofa, investicioni haos na svakom koraku, gradonačelnik bahat, zar se nije moglo očekivati da opozicija dobije mnogo više glasova od vlasti i da „pridošlice“ iz RS ni na šta ne mogu da utiču?

I šta sada?

Ništa, neki od nas ćemo nastaviti da se zalažemo za nešto što smatramo boljim i pravednijim društvom, a vi što se radujete novoj briljantnoj pobedi naprednjaka – uživajte.

Nego, kada nam stižu računi za struju?

Jer računi uvek stižu na naplatu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.