Jaran do jarana

Meša Selimović je tvrdio da se „prijateljstvo ne bira. Ono biva ko zna zbog čega, kao i ljubav“. Vinston Čerčil je bio nešto skeptičniji: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji. Postoje samo naši stalni interesi“. Prijateljstva postoje, naravno i u svetu velikih i moćnih. Nekada prijatelji dožive i sličnu sudbinu. Mediji tako tvrde da su Ivica Todorić i Miroslav Mišković, verovatno najbogatiji, najpoznatiji i najmoćniji poslovni ljudi u Hrvatskoj i Srbiji, dobri prijatelji. Obojica imaju probleme sa zakonom, s tim što je „naš“ Mišković na pragu, po sebe, srećnog okončanja sudskog procesa, dok se kod „njihovog“ Todorića tek zahuktava.

Mada je Čerčil bio skeptičan i tvrdio da u politici ima pre svega interesa, nije loše kada se lideri „nađu“ i sprijatelje. Primer prijateljstva velikih vladara je i odnos kralja Aleksandra od Jugoslavije i Kemal paše Ataturka, osnivača Republike Turske. NJih dvojica su bili ne samo politički već i lično bliski. Kada je ubijen kralj Aleksandar u atentatu u Marselju, Ataturk je napisao da je stradao njegov „brat“ i postrojio ličnu gardu u čast jugoslovenskog vladara. Mnogi smatraju da odnosi predsednika Srbije i Turske Aleksandra Vučića i Redžepa Taipa Erdogana mogu da budu na tom nivou. Sudeći bar po dočeku Erdogana u Beogradu i posebno Novom Pazaru, nije nemoguće. Mada, možda je prerano za takve zaključke, jer em su okolnosti tada bile drugačije, em su kralj Aleksandar i posebno Ataturk ipak bili impozantne istorijske ličnosti. Da li su im naslednici dorasli?

Naš predsednik Vučić izgleda lako stiče prijatelje na svetskoj političkoj sceni. Četiri puta se rukovao sa američkim predsednikom Trampom, sa Putinom priča telefonom na ruskom, sa Erdoganom je na „dragi prijatelju“, sa Merkel takođe blizak… Mnogi smatraju da je reč o ličnom marketingu, ali stigne nekad pohvala stručnih ljudi iz inostranstva, pa se i skeptici zamisle. „Vučić je ostavio veoma pozitivan utisak i u Evropi i nedavno, u SAD. Takođe, uvažavaju ga u Moskvi“, kaže Miša Gleni, poznati britanski novinar i stručnjak za Balkan.

Dosadašnji ministar inostranih poslova Austrije i očekivano budući kancelar Sebastijan Kurc je još jedan Vučićev prijatelj iz inostranstva, od koga neki u Srbiji puno očekuju. Pojedini mediji čak najavljuju da će naredna austrijska vlada koju će predvoditi Kurc i u koju će veruje se ući ekstremno desničarka Slobodarska partija, povući priznanje nezavisnosti Kosova. Kako da ne. Kao što je i Tramp to uradio. Svako od nas zna da je prilično nezgodno kada imate dobre prijatelje koji se međusobno ne podnose. Kako se onda družiti s jednim, a izbeći drugog? Šta ako se nađete „između dve vatre“, a vama obojica jednako dragi? Tako recimo Beograd želi saradnju i sa Ankarom i Bečom, predsednik Vučić je dobar prijatelj i sa Erdoganom i Kurcom, ali njih dvojica „očima ne mogu da se vide“. Ukratko, Kurc za Erdogana tvrdi da je diktator i želi prekid pregovora EU i Turske, a Erdogan uzvraća – ko mi kaže, neonacisti i islamofobi. Šta je sada Vučiću činiti? Kom se „carstvu“ prikloniti? Osmanskom ili Habzburškom? Meni je lako, baklave su mi uvek bile draže od saher torte.

Najviše me ipak brine šta će Ivica Dačić pevati mlađanom austrijskom kancelaru? Možda nešto od „austrijskog Zdravka Čolića“ Uda Jirgensa? „Merci cheri“, pobedničku Pesmu Evrovizije 60 i neke. Kurcovi baka i deka su verovatno plesali uz nju. Ili možda nešto od zvezde osamdesetih Falka? „Der kommissar“ ili „Rock me Amadeus“?