Jedan narod, jedan vođa

U šta se pretvorila? Paradu nacionalizma i klerikalizma, filovanu pesmom, igrom, vatrometom, sa glavnim ciljem da Srbima i ostalim pokaže da srpski narod ima jednog vođu. Jedan narod, jedan vođa – kako to zlokobno zvuči.

Da se razumemo, Bošnjakinja sam i nemam ništa protiv okupljanja predstavnika bilo kog naroda, pa ni srpskog.

Bošnjake Drina ne razdvaja i u aprilu u Sarajevu bio je sastanak bošnjačkih stranaka iz regiona.

Okupili su se na poziv ministra inostranih poslova BiH Elmedina Konakovića, obratili se javnosti, najavili da će skupovi ove vrste biti redovni.

Nije bilo ni pompe ni histerije, već običan razgovor političara.

U Beogradu je 8. juna bilo drugačije. Pompa, drama, zaklinjanje, pesma, igra…i naravno vatromet.

Usvojena Deklaracija o zaštiti nacionalnih interesa i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda sa 49 tačaka o svemu i svačemu.

Prvo mi pada na pamet, ko to ugrožava Srbe da stalno moraju da se brane?

Ko Srbima brani da čuvaju svoju kulturu, neguju sećanje na svoje žrtve?

To bi trebalo da se podrazumeva i bez Deklaracije. Saborom i Deklaracijom Srbija nastavlja da igra političke žmurke -zvanično priznaje BiH, ali, gurajući Dodika, čini sve da je destabilizuje.

Pominje se i „zajednička budućnost“ srpskog naroda, što je najlakše ostvariti u okviru EU, koja je Beogradu sve dalje.

Apsurdne su ideje da „Bože pravde“ bude „svesrpska“ himna, Sretenje praznik svih Srba, jer je reč o državnim simbolima Republike Srbije, koja nije samo država srpskog naroda.

Sve su to potezi koji Aleksandru Vučiću treba da daju oreol „predsednika svih Srba“, a Miloradu Dodiku „dopredsednika“.

Ova politička parada pokazuje opasnu nameru da nas i dalje dele i sabiraju po „plemenima“, ništa čovek, građanin, njegova prava, prioritet su „viši“ interesi u vizuri političara koji bi da po svaku cenu uđu u istoriju kao borci za odbranu svog naroda.

Koga inače niko ne napada.

Ubeđena sam da su interesi Bošnjaka, Srba i ostalih naroda na ovim i širim prostorima isti.

Svi bismo da budemo zdravi, srećni, zadovoljni, da svoje živote proživimo u miru, kakvom-takvom blagostanju, da imamo čist vazduh, vodu, zemlju, krov nad glavom, dovoljno para za pristojan život…

Šta nam nude političari? Himne, grbove, romansirana trabunjanja o sabornosti i bojevima.

Dok se oni, zajedno s popovima, busaju u grudi srpske, Srba sve manje na ovim prostorima. Odlaze kojekuda. Odlaze i Bošnjaci.

Dan posle Sabora, preko Pink TV nam stiže i odgovarajuća pesma: „Kosovo je srce milo, zna se šta je tamo bilo.

Majka plače, sina čeka, da se vrati izdaleka. Nek se barjak srpski vije, ljuta borba sad se bije. Svi ko jedan, brat do brata, uz Aleksandra komandanta…“ Imamo i mi Bošnjaci odgovor.

Rasim Ljajić, jedan od poznatijih bošnjačkih političara napisao je pesmu za neku folk pevačicu.

Rasim nije nacionalista već socijaldemokrata, te nema kod njega bojeva i barjaka, već ljubavi i kajanja.

Refren ide ovako: „Hej, dok sam bila tvoja; Hej, nisam bila svoja; Kasno je za kajanje; Nov početak i praštanje…“

Nikada nije kasno za kajanje i praštanje, ali da najpre čujemo šta američki ambasador Hil kaže o Saboru.

Ambasador Marfi se iz Sarajeva oglasio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.