Foto: Radenko TopalovićDa se odmah ogradim. Tekst je napisan satima pre novog „istorijskog“ obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića na TV Pink. Televizija Željka Mitrovića najavila je „jedno od najvažnijih obraćanja“, kao da svako obraćanje predsednika nije najvažnije, u kome će obelodaniti „do sada nepoznate detalje o obojenoj revoluciji u Srbiji“. Poput mnogih građana, uspešno izbegavam predsednikova obraćanja. Život je previše kratak i dovoljno stresan da vreme trošimo na beskonačne tirade čoveka koji je na nesreću mnogih od nas na mestu koje ne zaslužuje, ali, nažalost, glasovima mnogih građana ipak je predsednik ove zemlje, pa ga izbeći ne možemo.
„Javlja mi se“ da je obznanio nove tvrdnje o parama koje su navodno dobile nevladine organizacije i pojedinci da ruše vlast, sigurno nam je ponovo objašnjeno da se u subotu 15. marta pri kraju protesta u Beogradu ništa nije desilo, sve je to laž i izmišljotina, plod mašte i masovne histerije. Nikakvi „zvučni topovi“ i slične sprave u Srbiji ne postoje, a svi mi koji više verujemo svojim očima i izjavama prijatelja i očevidaca, smo „idioti“, „ološ“, „neznalice“, sve u svemu „neprijatelji naroda i države“. Biću veoma razočarana ako TV Pink nije prikazala bar neki „ekskluzivan“ snimak ili montažu. Verovatno je pomenuta tragedija u Kočevu, jedan u nizu zločina nastalih zbog korupcije koja ubija ne samo Srbiju već i naše komšije. Za pohvalu je to što je Srbija primila desetine povređenih na lečenje. No, da li je predsednik baš prvog dana morao da uz TV kamere obiđe povređene? Deluje kao politička (zlo)upotreba tragedije koja treba da nam pokaže da predsednik i dalje radi 200 „na sat“, brine i rešava sve. Kao da pre neki dan na ulicama Beograda nije bilo više stotina hiljada demonstranata.
Predsednik nam poručio da imamo „najbolju intenzivnu negu u Evropi“. Holandske, švajcarske, norveške klinike mogu da nam zavide.
Analiziraće se verovatno kako se predsednik obratio pobunjenim studentima. Prvo su bili buntovnici bez razloga, deca koja će se brzo povući, onda postali ustaše, neprijatelji koji spremaju državni udar i nemire, zatim pozitivci koji žele dobro društvu, ali gadna opozicija pokušava da ih zloupotrebi.
Gde je Srbija posle 15. marta? U ćorsokaku i dalje, jer se političko rešenje krize ne nazire, kao ni dijalog za koji se i kada bi neko istinski želeo da ga pokrene, ne zna ko bi u njemu učestvovao. Izbore svakako niko ne želi. Protesti čiji se kraj ne nazire nisu nikakva „obojena“ revolucija, mada taj pojam ne treba pežorativno shvatiti. Sve „obojene“ revolucije nastale su zbog nezadovoljstva građana sistemom koji ih je tlačio. Za svaku „obojenu“ revoluciju se smatra da ima podršku Zapada, ali kod nas to nije slučaj. Podršku Zapada i Istoka, političku i finansijsku ima Vučić.
Izuzimajući tek protokolarne izjave, Brisel ćuti. Svojom tišinom podržava autokratu Vučića i krši svoje osnovne demokratske principe za koje se očigledno bore studenti, a ne njihov „dragi prijatelj Aleksandar“. Možda se Zapad plaši da se slični protesti ne prošire, stignu i do njih? Ili se i dalje nadaju da će Vučić ispuniti brojna obećanja, uglavnom lukrativne prirode?
Nisam gledala Vučića sinoć, neću ni večeras ni sutra, jer verovatno će se svakog dana pojavljivati. Umesto Vučića gledam i preporučujem novu britansku seriju na Pickboks TV „Igra po pravilima“. Glumi Džejms Norton, prvi i najbolji sveštenik-detektiv iz serije „Grančester“ i zlikovac iz „Doline sreće“. Ako više volite knjige predlažem „Macu na recept“ Šo Išida. Ako ipak izaberete da gledate Vučića, onda ništa.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
