Jednom Tito, uvek Tito

Da li je slučajnost što državne televizije dve bivše jugoslovenske republike skoro istovremeno prikazuju filmove o pokojnom Titu i njegovoj udovici? I to krajem marta, kad im vreme nije? Da su, kojim slučajem, 4. maja, na tridesetogodišnjicu Titove smrti ili 25. maja na nekadašnji Dan mladosti, odlučili da prikažu ove filmove, bilo bi potpuno razumljivo. Ovako, dosta su požurili, ali fasciniranost javnosti likom i delom doživotnog predsednika i maršala SFRJ ne opada i za svaku pohvalu je što HRT i RTS odgovaraju zahtevima publike. Tu zainteresovanost dokazuje i odlična gledanost prve epizode hrvatske serije o Titu. Sigurno će i RTS serija o njegovoj udovici biti veoma gledana. Em ime autora (Slađana Zarić) najavljuje kvalitetan film, em je Jovanka Broz i dalje enigma.

Dakle, čuveni Antun Vrdoljak, scenarista i reditelj, umesto sa HRT ugovorenih šest epizoda serije o Titu snimio je duplo više – 12. Toliko je Tito inspirativan da je dobro što se Vrdoljak zaustavio na tom broju. Mogao je i seriju dužine „španskih“ da snimi. Na projektu HRT i producentske kuće „Mediteran film“ tri godine je radila ekipa od stotinak ljudi, angažovana elita hrvatskog glumišta, a procjenjuje se da serija košta oko milion evra. Nisam odgledala celu epizodu, ali ono što sam videla podsetilo me je na nekada obaveznu literature, pripovetke o Joškinom detinjstvu i mladosti. Da je Tito bio „najbolji sin naših naroda i narodnosti“, teško je reći, ali da je bio tipičan predstavnik, nema sumnje. Nije bio neki radnik, a životna želja mu je bila „da bude gospodin, a ne sluga“.

Kao i danas prosečni građani u svih šest republika nekadašnje Titove voljene i nesrećno rasturene Jugoslavije i Josip Broz se u mladosti snalazio, menjao poslove, gledao kako da malo radi, a više uživa, muvao, maštao, planirao… Kao što danas prosečna porodica u Srbiji preživljava sa cirka 300 evra, mada njihovi troškovi prelaze 500 evra, tako je i Tito u mladosti životario. Kod ujaka, bogatog veleposednika ostao je samo osam meseci. Nisu Joškine ruke bile za teške seljačke poslove. Onda je želeo da postane kelner „zbog lepog crnog odela“, a u Sisku mu „uvalili“ posao pomoćnog radnika u nekom restoranu. Nit je dobio odelo, nit je posluživao i dobijao bakšiš, već je prao, ribao, vukao… pa se brzo pokupio. Otišao da uči bravarski zanat. Mala bila plata za šegrte, pa Joška, šta će, morao je malo sa strane da zarađuje. Uradi za gazdu neki posao, izda račun, pare stavi u kasu, onda nešto sitnije uradi „ispod žita“ i bez fiskalnog, stavi pare u svoj džep. Zvuči poznato, zar ne? Radio onda u nekoj mašinskoj radnji, al ga uhvatio gazda da čita krimi-roman umesto da radi. Lupio mu šamar i osetljiv Joža napusti posao. Život ga dalje vodio i umalo ga nije odveo u Ameriku. E, šta bi bilo da je mladi Josip imao 200 kruna koliko mu je trebalo za put do SAD. Verovatno ništa. Zaseo bi neko još gori. Stigao nekako do Beča. Tu je uživao. Malo radio i zarađivao, al zato išao na časove muzike, plesa, postao ženskih srca lomilica… Onda počeo Prvi svetski rat, a nastavak možete da gledate u petak na HRT.

Kao što Amerikanci znaju gde su bili onog dana kada je ubijen Džon Kenedi, tako se verovatno svi iz moje i starijih generacija sećaju gde ih je dočekala vest o smrti „voljenog druga Tita“, 4. maja 1980. godine. Ja se odlično sećam. Priznajem, nisam plakala, ali mi je bilo mnogo žao. Danas mi dođe da plačem kad vidim šta su njegovi „naslednici“ učinili od nekada ozbiljne države. Razumljivo je što se u ova teška vremena, ljudi sa setom sećaju „srećnih“ Titovih, zaboravljajući pri tom da je Brozova vlast imala i tamno naličje. Dobro je, ipak, što su mnogo tiši zastupnici histeričnih teorija po kojima bi Srbija, da nije bilo vlasti Turaka, Broza i komunista, bila rajski vrt na Zemlji. Ovi današnji političari nek uče od majstora Broza, ali nek se ne zanose. Sve je danas drugačije.