Još jedan divan dan

Na samu godišnjicu 7. jula na Koridoru 10 prema Makedoniji premijer je, po toliko puta viđenom scenariju, u prisustvu mnogo ministara pustio u saobraćaj novu deonicu autoputa od Preševa do Levosoja, dužine 21,5 kilometara.

Šta li će u sredu, na drugi rođendan vlade, otvoriti i najaviti premijer i njegovi ministri – ne zna se. Zato se, međutim, zna šta je u ekspozeu 7. jula 2008. godine tada mandatar Cvetković naveo kao ciljeve svog kabineta. Da Srbija postane kandidat za članstvo u EU čim pre, pominjan je čini mi se početak 2009; da dinamično raste privredna aktivnost, zaposlenost i standard građana Srbije; da ostvari ravnomerniji regionalni razvoj; da poveća BDP od sedam odsto godišnje, odnosno 30 odsto u četvorogodišnjem mandatu Vlade; da se otvori 200.000 novih radnih mesta; da se nezaposlenost smanji sa 18,1 na 11,9 odsto; da se zamašno investira u sektorima automobilske industrije, elektronike, informacionih tehnologija i telekomunikacija; da se unapredi stanje u agraru…Vlada je onda izabrana i taman su se „zalaufali“ kad poče SEKA i u korenu saseče polet premijera i njegovih ministara.

Hajde da primenimo recept uobičajen u životu svakog čoveka kada se nađe pred dilemom šta mu je činiti, da prihvati ili odbije neku ponudu, krene u jednom ili drugom pravcu. Uzmimo parče papira, ako smo moderniji možemo kompjuter da upotrebimo, a ko ima dobro pamćenje, u svojoj glavi može da napravi spisak dobrih i loših poteza i dostignuća vlade u ovih godinu dana od prošlog 7. jula, nekadašnjeg Dana ustanka naroda Srbije, kada je po jednoj verziji 1941. „udario Srbin na Srbina“, a po drugoj Žikica Jovanović Španac u Beloj Crkvi ispalio „prvi ustanički metak“, do ovog. Nema sumnje da je Srbija od prvog do drugog rođendana Vlade napravila neke pozitivne pomake, na „beloj“ smo Šengen listi, a počinje i ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u zemljama EU. Očekuje se da Savet ministara EU na jesen razmatra kandidaturu Srbije za članstvo, ali berlinska rampa će se izgleda spustiti po prijemu Hrvatske. Čini se da je to sve. Na negativnoj strani spisak je, nažalost, mnogo duži. Šengen se nit maže na lebac nit sipa u traktor, a dinar nastavio da pada, kao i naše plate čiji prosek jedva prelazi 300 evra, stopa nezaposlenosti i dalje ogromna, regionalne razlike nepremostive, Skupština usvojili nekoliko najblaže rečeno, krajnje problematičnih zakona, od izmena i dopuna Zakona o informisanju do Zakona o elektronskim komunikacijama, reizbor sudija takođe sumnjiv, nijedna afera nije zatvorena, pardon, dve jesu, „kofer“ i „pancir“ – svi oslobođeni…

Pored toga, zima bila oštra, leto se ne nazire, poplave na sve strane, fudbaleri pukli na Svetskom prvenstvu, a, da nije Đokovića i Zimonjića, teniseri i teniserke bi im se pridružili. Za vremenske neprilike i sportske neuspehe bar Cvetkovića i vladu ne možemo da optužujemo, ali i te stvari nam dođu kao odličan dokaz tvrdnje da nam baš ništa ne ide. Kad sve „za“ i „protiv“, „pozitivne“ i „negativne“ stvari stavimo na papir, trebalo bi da uslede i neki zaključci. Da li smo se ovome nadali kad smo maja 2008. godine izašli na birališta i glasali za bilo koju stranku? Ne bih baš rekla, ali SEKA nas je sve iznenadila. Izgleda, međutim, ne samo SEKA.

Kakva nam je alternativa? Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani, ako se može verovati agencijama, nisu ubeđeni da im neko nudi bolje rešenje, pošto su stranke vladajuće koalicije, pored skoro katastrofalnih poteza, uspele da zadrže rejting i poverenje birača. U „mrtvoj trci“ vladajuće DS i opozicione SNS, partija predsednika Tadića je navodno u junu uspela da povrati privremeno izgubljeno vođstvo i trenutno ima poverenje 33 naspram 31 odsto za naprednjake. Opoziciju bi trebalo da zabrine činjenica da ostale stranke opozicionog bloka izgleda konstantno zaostaju. Nešto onda ne štima. Ili su istraživanja nameštena ili anketirani građani ne govore istinu u jednom od dva slučaja, kada im novinari nasred ulice stave mikrofon pod nos, a oni zakukaju na sav glas ili kad ih zovu anketari agencija za istraživanje javnog mnjenja, a oni odgovore da imaju poverenja u vladajuće stranke. Ili bi možda bilo tačnije reći da nemaju poverenja u razjedinjenu opoziciju koju čine i dojučerašnji ministri. Dodajmo tome i rezultate prevremenih lokalnih izbora na kojima stranke vladajuće koalicije u različitim kombinacijama, uz tek retke izuzetke kao što su Zemun i Voždovac, redovno pobeđuju. Da li građani glasaju za vladajuće stranke poučeni iskustvom da će „mrvice“ iz Beograda pre dobiti ukoliko se lokalna poklopi sa republičkom vlašću ili zaista imaju poverenja u vlast, a nemaju u opoziciju?

Vladama od 5. oktobra zajednički je imenitelj da nisu izdržale pun mandat i da su premijeri svojim naslednicima ostavljali manje-više nerešene probleme. Aktuelnoj na početku nisu davane velike šanse da će opstati, ali dođe i drugi „divan dan“, a vlada izgleda stabilnija nego ikada, uz povremene nesuglasice oko PDV i drugih „sitnica“. Evo ga i treći-četvrti zahtev za smenu večitog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, ali on je neuništiv. Kao i ostatak Vlade. Bar na prvi pogled. I za sada.