Južnjačka uteha

Knjiga se bavi temom – da li i koliko stanovnici zemalja nastalih raspadom Jugoslavije pate za prošlom državom? Istraživanje je obuhvatilo 10.500 ispitanika u državama bivše Jugoslavije, izuzimajući Sloveniju. Razumljivo. Slovenci su uvek bili nešto drugačiji. Napredniji. Iako Jugoslavije odavno nema, 31 odsto ispitanik u Srbiji i 28 odsto u Crnoj Gori i dalje se osećaju kao Jugosloveni. Čak 71 odsto ispitanika u Srbiji žali za Jugoslavijom. U BiH je taj procenat nešto manji -68 odsto, a u Makedoniji značajno niži – 45 odsto.

U Hrvatskoj i na Kosovu, drugačija slika. Tek 18 odsto ispitanika u Hrvatskoj žali zbog raspada SFRJ, a na Kosovu je taj procenat manji od šest. Da li je čudno što u Srbiji i BiH najviše žale za rahmetli SFRJ? Verovatno nije. Ako posmatramo rezultat ratova devedesetih te dve države, BiH i Srbija i dva većinska naroda, Srbi i Bošnjaci, izvukli su „najdeblji“ kraj. Srbija i Srbi su politički najviše izgubili, proterani iz Hrvatske, praktično ostali bez Kosova, uz to označeni kao glavni krivci i počinioci najtežih zločina. BiH je iz rata, pak, izašla kao nedovršena država, sa najviše ljudskih žrtava, većinsko bošnjačkih.

Istraživanje, dakle pokazuje da u delovima bivše zajedničke države žale, u drugima ni ne razmišljaju o Jugoslaviji, koja i dalje služi mnogima u Hrvatskoj, kao pretnja i strašilo, drugima u Srbiji i BiH, kao nostalgično podsećanje da se na ovim prostorima nekada živelo. Sa istraživanjima je, međutim, pitanje koliko im verovati i koji je njihov smisao? Jugoslavija je davno nestala, da je valjala verovatno bi opstala ili se bar ne bi onako krvavo raspala, ali koliko se njene naslednice razlikuju? Sem očitih razlika, nacionalne strukture i političkog sistema, države nastale posle SFRJ, uz verovatno izuzetak Slovenije, nastavile su politiku tiranije političkih partija, kulta ličnosti, odsustva tolerancije, preraspodele imovine, vlasti, moći među političkim klanovima… Nešto od toga je i gore. Lepo je primetila profesorka Slobodanka Turajlić. Ona je, mada nije bila član Komunističke partije, u staroj državi i režimu, postala univerzitetska profesorka, a danas je i za posao portira u javnom preduzeću potrebna članska karta odgovarajuće partije.

Ima i nekih značajnih razlika. Kako su samo nekadašnji Jugosloveni s visine gledali na istočnu „braću po ideologiji“: Poljake, Ruse, Čehe, Slovake, Mađare, Rumune, Bugare. E, da im je neko tada rekao da će hiljade građana Srbije ići u Slovačku da rade, a Slovaci ih gledati s visine, jer su „nepristojni“, „šetaju ulicama u čoporu“, „nedostaju im higijenski standardi“ i slično. Nakon priča domaćih medija o nehumanim uslovima u kojima u Slovačkoj, članici EU, rade gastarbajteri iz Srbije, temom se, iz drugačijeg ugla pozabavio i slovački magazin N. Magazin, navodno poznat po tome što je pretprošle godine vodio kampanju protiv muslimanskih izbeglica, sada je objavio naslovnu stranu o oko 6.000 gastarbajtera iz Srbije, koje je lokalno stanovništvo ocrnilo. Ali, ako Slovacima smetaju muslimani, Arapi, Avganistanci, Pakistanci, Afrikanci, ljudi druge vere i tamnije puti, pa im onda smetaju Srbi evropskog izgleda i hrišćanske vere, možda nešto nije u redu sa Slovačkom i Slovacima? Za utehu, bečki Prese piše da se gastarbajteri iz Srbije od lokalnog slovačkog stanovništva razlikuju i po tome što su bolje obučeni. Siromašni smo, al držimo do stajlinga.