Kad porastem biću – kontrolor leta

Tako sam ja već u drugom-trećem razredu pisala da bih volela da budem astronaut. Nisam bila jedina. Bilo nas je dvoje-troje, a lekare, balerine i glumice ne mogu ni da prebrojim. Mislim da i danas učenici pišu sastave na sličnu temu, ali izgleda da se lista poželjnih zanimanja bitno promenila. Ni mojoj ni mlađim generacijama sigurno, međutim, ne bi palo na pamet da zanimanje kontrolor leta stavi na prvo mesto. Šta da o tome pišeš? Voleo-la bih da budem kontrolor leta, da satima sedim pored ekrana, gledam neke tačke, usmeravam pilote da smanje brzinu aviona, skrenu koji stepen zapadno ili istočno…

Zvuči bez veze, zar ne? Možda bi mladi, ipak, trebalo i tom zanimanju da daju šansu. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je kontrolor leta iz Beograda prvi na listi 100 najvećih poreskih obveznika u Srbiji. Pomoćnik direktora Republičke poreske uprave Zoran Vasić nedavno je saopštio da je dotični kontrolor leta u beogradskoj opštini Voždovac za 2009. godinu prijavio zaradu od 246 miliona dinara, te bi državi trebalo da plati porez od 36,8 miliona dinara. Dotični je u prošloj godini zaradio oko 250.000 evra ili mesečno nešto više od 20.000 evra. Očekivano, „najdeblje“ novčanike i prošle godine su imali Beograđani, pa je najviše poreskih prijava, 80 odsto, došlo iz glavnog grada. Prijave za plaćanje godišnjeg poreza na dohodak građana za 2009. godinu podnelo je 17.760 obveznika, što je za oko 1.000 više nego prošle godine.

U brdu drugih informacija, ova vest je prošla skoro nezapaženo, mada pokreće niz pitanja. Svaka čast dotičnom kontroloru leta. Čovek radi zahtevan posao, verovatno u inostranstvu, prijavljen je u Beogradu, pa ovde i plaća porez. To što je prvi na listi poreskih obveznika trebalo bi da znači da je najbogatiji u ovoj zemlji, zar ne? Kako je to moguće? Gde su silni biznismeni, estradne zvezde, sportisti Srbije? Zamislite samo da se na „Forbsovoj“ listi pojavi kontrolor leta? Nije valjda kriza poslovni svet toliko uništila da im, pošto isplate kredite, poreze na plate, doprinose za PIO, nije ostalo ništa da prijave za porez? Možda je Zoran Drakulić ozbiljno rekao da ne mogu da spavaju zbog kamata dospelih za naplatu? Možda su zaboravili da podnesu poreske prijave? Nek pripaze, kazna za poreske obveznike koji ne podnesu prijave, prekorače rok ili ne navedu tačne podatke od kojih zavisi visina poreza iznosi „čak“ od 5.000 do 50.000 dinara. Vrhunski sportisti Srbije uglavnom žive u inostranstvu i verovatno ne spadaju u poreske obveznike. Možda ovde nemaju prijavljeno prebivalište, a pošto im država pre nego što su postali zvezde nije materijalno pomogla, zašto bi oni danas plaćali porez? Zašto da plaćaju nešto što ne moraju? Razumem ih, ali neka onda „smanje“ nacionalno-patriotski doživljaj i prestanu sa onim skoro patetičnim zaklinjanjem u narod i zemlju. Rade svoj posao, bore se, takmiče, nekad pobede, nekada izgube i to je to. Estradne zvezde? Ako pogledate neki „ženski“ časopis ili rijaliti emisiju, ispada da na svakom koraku grade vile od više stotina kvadrata, kupuju ekskluzivni italijanski nameštaj, voze „audi“, „BMW“ ili „mercedes“, letuju na Baliju il u Puketu, a porez ne plaćaju. Da je Nikola Šećeroski postao predsednik, ne bi to tako moglo. Šećeroski je, da podsetim, bio predsednički kandidat na prvim višestranačkim izborima. Uglavnom sa podsmehom smo ga gledali i slušali, ali umeo je i pametno da govori. „Je l’ plaćaš porez? Plati prvo porez državi, pa pevaj“, govorio je jednoj folk pevačici nesuđeni predsednik. „Plaćam, plaćam“, odgovorila mu je i zapevala. Možda nije lagala, ali u pravu je ministarka finansija Diana Dragutinović kad kaže da nam je potrebna reforma poreskog sistema. Mada, nisam čula da je pominjala ovaj segment. Reforma ne znači „rat“ protiv bogataša. Štaviše, ljude treba podsticati da napreduju i pošteno se bogate. Ne treba, ipak, zaboraviti poznatu zapadnu izreku da su dve stvari u životu čoveka neminovne – da plaća porez i umre. Pa kad već težimo tom Zapadu…