Kad raja ustane

U poslednje tri-četiri decenije, „promenili“ smo četiri države. U vreme SFRJ bili smo zemlja originalnog socijalističko-samoupravljačkog uređenja, onda smo, devedesetih, koketirali sa nacionalizmom ili šovinizmom, kako se kome sviđa, levičarskog, SPS, tipa, sada smo valjda demokratska zemlja evropske provinijencije, tržišne ekonomije i tako to. Sve te promene pratila su „dešavanja naroda“ od kraja osamdesetih godina do čuvenog 5. oktobra.

Tunis, Egipat, Libija, Bahrein, Jemen… nalaze se na drugim kontinentima, državna i društvena uređenja su im drugačija. Da li zbog toga ili nečeg drugog, tek te zemlje su sporije i ređe menjali šefove država nego mi same države. Ali, kulja tamo žestoko. Narod je ćutao i trpeo, ali sad kad je ustao, ceo svet se trese i pita se šta li će biti epilog „arapske revolucije“? Ne spadam u stručnjake za ove države, od kojih sam, turistički, posetila Egipat dva puta i Tunis jednom, (toplo preporučujem obe destinacije), te nemam ambiciju da se bavim ozbiljnijim elaboracijama, ali nešto malo čudno mi pada u oči. Čini mi se da dobar deo javnosti Srbije sa priličnom skepsom i nerazumevanjem prati dešavanja u tom delu sveta. Mala smo zemlja sa gomilom problema i naravno da se moramo baviti najpre sobom, ali kada slušam i čitam pojedine komentare „običnog sveta“ o previranjima u arapskim zemljama upitam se zar smo toliko van vremena i prostora? Zar smo toliko razočarani u 5. oktobar da svim sličnim protestima predviđamo slom, čemer i još veći jad? I naravno, ti „zli“ Amerikanci i Zapad stoje iza svega. Da se razumemo, duboko prezirem američku spoljnu politiku u mnogim oblastima, posebno njihovo nerazumevanje muslimanskih zemalja i arapskog sveta, još dublje sam razočarana 5. oktobrom koji nam 10 godina kasnije nije doneo očekivane kvalitativne promene, ali ne vidim potrebu da zbog toga pokazujem ikakvu simpatiju prema diktatorskim režimima i unapred sumnjičim narodne proteste.

Ima nečeg čudnog u našim narodima i narodnostima. S jedne strane imamo izrazitu anarhističku notu, ne volimo pravila, pronalaženje rupa u zakonima nacionalni je sport, a, sa druge, volimo čvrstu ruku, jer bez gazde il’ domaćina ‘leba nema. Diktatori ili da budem preciznija, političari čvrstih stavova i originalnih načina vladanja, svih boja, od Uga Čavesa, preko Fidela Kastra do Moamera Gadafija u Srbiji imaju armiju poklonika. Ne želim ničim da uvredim te prelepe zemlje, divne narode, poštujem njihovo pravo da biraju svoje političke predstavnike i lidere, ali kad neko, poput Gadafija, nakon dve nedelje pobune u pojedinim delovima Libije, izjavi: „Moj narod me obožava. Umrli bi da me zaštite“, šta reći, sem da smo mi sa rahmetli Slobom super prošli. Izbore smo imali malo-malo, dobro ponekad je voleo da ih namešta, ali ništa strašno, a i vladao je tek desetak godina.

A šta reći za izjave pojedinih vojnih analitičara da će srpska odbrambena industrija imati mračnu perspektivu i da „bez Gadafija nema biznisa“? Pa valjda ćemo se probiti kvalitetom proizvoda. A tek bivši predsednik Zoran Lilić koji se čudi što se bune ti Libijci. Libijski narod, ceni Lilić, „nije imao razloga za nezadovoljstvo“. Dosadno im valjda bilo pa krenuli da protestuju ili ih nahuškali ti Amerikanci, ko bi ga znao. A da i „Otpor“ je imao nekog uticaja izgleda, ali ne u libijskim već egipatskim protestima. I tu bih nešto da kažem – dosta više sa tim „lovačkim pričama“ o svemogućem „Otporu“ i njihovoj revolucionarno-nenasilnoj borbi protiv zlih diktatora.

Egipćani su srušili Hosni Mubaraka zato što im je bilo dosta njegove vlasti i korupcije, a ne zato što su bili opčinjeni „Otporom“ i njihovim simbolom stilizovanom pesnicom. Kao što smo mi srušili Slobu zato što smo želeli bolji, normalan i pristojan život, a ne zbog DOS i „Otpora“. Nismo nažalost, dobili ono što smo očekivali, ali možda „braća“ Arapi budu imali više sreće. Ja im želim sve najbolje i jedva čekam da ponovo odem u Egipat, Tunis i neku sličnu zemlju.