Od otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa EU prošlo je desetak dana, a po pojedinim medijima i internet portalima stekao bi se utisak da je ispunjena želja predsednika Tomislava Nikolića, iz prošlih, opozicionih, vremena i Srbija postala ruska gubernija. Putin, Putin i promene radi Putin. U pauzi između Putinovih reči i panegirika ruskom predsedniku, možemo da pročitamo predviđanja sigurne propasti Turske, Evrope, Amerike i neumitne pobede Rusije na svim poljima. Toliko je Putina ovih dana da mi je nedostajao premijer Aleksandar Vučić. Vikend prošao, nijednog specijalnog obraćanja nije bilo. Ponedeljak, utorak već podne – od Vučića ni glasa. Valjda će se obratiti posle susreta s Dodikom. Jesu neki, poput mene,“prokleti”. Kad se pojavljuje, kukamo “iskače iz frižidera”, kad ga nema, “nedostaje” nam.
Zašto mi smeta Putin? Ne smeta mi. Izabrali ga građani njegove zemlje, podržava ga više od 90 odsto Rusa, najmoćniji je, kažu, čovek sveta. Karatista, jaše go do pasa, kroti tigrove, vozi formulu, pilotira avionom… vodu pretvara u votku, pogledom podmlađuje, dodirom leči… Neki veruju da je besmrtan. Treba samo “smanjiti doživljaj”. Ne treba ni u čemu preterivati, pa ni obožavanju Putina i Rusije. I uvek treba postavljati pitanja. Slažem se, na primer, sa Putinovom kritikom američke politike na Bliskom istoku. Nije mi, međutim, jasno u čemu se suštinski razlikuje ruska od američke politike u Siriji? Amerikanci žele da sruše Asada i potvrde svoju moć na Bliskom istoku. Rusi žele da sačuvaju Asada i pokažu svoju moć na Bliskom istoku. Obe strane “usput” bombarduju ISIL, civili masovno stradaju, svejedno da li od američkih da li od ruskih bombi. Mada bi se po našim medijima moglo zaključiti da Rusi imaju neke ekstra sofisticirane bombe i ubijaju samo teroriste, a Amerikanci civile.
Uz to, kontrolišu EU koja, kaže Putin, “nema svoju volju već slepo prati Vašington”. A bilo bi mnogo bolje da prati Moskvu, poznatu po poštovanju međunarodnog i prava drugih država. Tako je Ukrajini koja se drznula da potpiše sporazum sa EU, anektirala Krim, uprkos Budimpeštanskog memoranduma o teritorijalnom integritetu te bivše sovjetske republike, koji je i Rusija potpisala. Prethodno je “poštovala” volju i teritorijalni integritet Gruzije i Moldavije. U čemu je onda suštinska razlika između SAD i Rusije? Obe države kao i sve sile pokušavaju da nametnu svoju politiku manjima ako može milom, ako ne – zna se. Ali, dobar je Putin. Nikada nije zvao predsednika Srbije da nešto zapoveda. Potvrdio sam Nikolić.
Prirodno je da u Srbiji i šire postoje snažne emocije prema Rusiji i Putinu. U uslovima opšte krize, ljudi gube poverenje u demokratiju i čini im se da “čvrsta ruka” (Putin) efikasnije deluje. Dugoročno se, međutim, pokaže da nije tako. Pored toga, istorija pokazuje da mnogi Srbi imaju, da parafraziram, izvinite, američkog ambasadora Kirbija, šizofrenu (ili bar kontradiktornu) osobinu. S jedne strane, vole čvrstu ruku, gazdu, domaćina na čelu države. S druge, hronično buntovništvo ih tera da se suprotstavljaju autoritetima, ponekad, nažalost, i nasiljem. Zato je spisak ubijenih vođa Srba i Srbije, od Karađorđa, preko Mihaila Obrenovića do Zorana Đinđića, zavidan za ovako malu zemlju.
Ali, nisu Srbi u svemu poseban slučaj. Tradicionalne veze Rusije i Srbije predsednik Nikolić opisao je rečima:“Što je čoveku majka, to je Srbiji Rusija”. Čime je u suštini plagirao davnu izjavu bivšeg reis-ul-uleme Islamske zajednice u BiH Mustafe Cerića: “Nama Bošnjacima Turska je kao majka”. Blago vama Srbima, blago nama Bošnjacima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
