Kamenovanje razuma

Delegacija MMF-a, koju predvodi šef misije Albert Jeger, stigla je u Beograd na razgovore sa predstavnicima Vlade Srbije o reviziji tekućeg stend-baj aranžmana. Glavna tema razgovora biće Zakon o fiskalnoj odgovornosti, kojim bi trebalo da se reguliše koliko i kako Srbija sme da troši i da se zadužuje. Guverner Dejan Šoškić ocenio je da pregovori neće biti laki, ali da će se uspešno završiti jer, kako je rekao, Vlada preduzima korake u dobrom pravcu. Potpredsednika Vlade i lidera PUPS Jovana Krkobabića, ranije stalnog sagovornika MMF-a, Jeger ovog puta izgleda neće videti. „Što se mene tiče pregovori sa MMF-om su završeni i ako mi budemo na vlasti, penzionere više niko neće vratiti u poziciju u kojoj su danas“, kazao je nedavno Krkobabić i obećao jednokratnu pomoć od po pet hiljada dinara materijalno lošijestojećim penzionerima i usklađivanje penzija sa zaradama u javnom sektoru.

Jeger će i ovog puta razgovarati sa ministrom privrede Mlađanom Dinkićem, koji ponovo ide „uz vetar“ i traži povećanje penzija i plata u javnom sektoru. Sporazum sa MMF-om to ne dozvoljava, a povećanje plata, u sadašnjim okolnostima, ne podržava ni ostatak vlade, ali Dinkić zna šta ljudi vole da čuju. Problem je što Dinkić izgleda misli da ljudi i dalje veruju njegovim obećanjima. Tvrdi da „ima prostora“ za povećanje plata, ali sporazum postignut sa MMF-om je jasan. Nema povećanja u ovoj godini. Sledeće, možda, ako se privreda oporavi i Srbija bude imala više para u budžetu. Deljenje nezarađenog nijednoj zemlji ništa dobro nije donelo, a pošto nismo u predizbornoj kampanji, što li je Dinkić navalio s tim povećanjem? Ili, možda, jesmo u kampanji?

Postoji deo Srbije u kojoj je kampanja permanentna – Sandžak. Šta smo tamo imali ovih dana? Ocenu poverenice za ravnopravnost Nevene Petrušić da je Poslovnik o formiranju nacionalnog saveta Bošnjaka Ministarstva za ljudska i manjinska prava bio diskriminatorski, jer je samo za ovu manjinu tražio prisustvo dve trećine članova pri konstituisanju saveta, predsednik manje stranke Narodni pokret Sandžaka i Odbora za obnovu Narodnog veća Sandžaka Džemail Suljević založio se za autonomiju ove oblasti, nekoliko dečaka je kamenom pogodilo niški autobus na prilazu Novom Pazaru, a tri mladića zapalili su zastavu Srbije na novopazarskoj OŠ „Desanka Maksimović“. Pored toga, Bošnjačka kulturna zajednica muftije Muamera Zukorlića pozvala je Vladu da smeni ministra za ljudska i manjinska prava Svetozara Čiplića, a Čiplić je uzvratio tvrdnjom da muftija Zukorlić krši Ustav.

Kršenje Ustava u svakoj normalnoj zemlji je prekršaj prvog reda i kazna je uvek oštra. Ali, mi živimo u Srbiji… U zemlji Srbiji Vlada je usvojila izmene Zakona kojima je omogućila očigledno protivustavno spajanje funkcija u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Ustavni sud je pojedine odredbe Zakona o informisanju proglasio neustavnim, kao i kosovski dodatak. Vlada, ipak, ne odustaje od ovog vida pomoći kosovskim Srbima i planira da sledeće nedelje donese uredbu kojom bi isplata dodatka bila nastavljena, samo traže „rupu“ u Ustavu i zakonima. Sada smo u problemu. Ako muftija Zukorlić krši Ustav, treba da odgovara. Mnogi građani na silnim internet forumima traže od vlasti njegovo hapšenje, ali ako i Vlada krši Ustav, zar onda ne bi i nekog iz njihovih „redova“ trebalo lišiti slobode ili bar pozvati na odgovornost? Ukoliko je Srbija pravna država koja jednako tretira sve svoje građane bez obzira na njihovu nacionalnu, rasnu, versku pripadnost, političko opredeljenje, socijalni ili obrazovni status, za kršenje Ustava treba svi da odgovaraju „ni po babu ni po stričevima“.

Ako samo Zukorlić odgovara i, daleko bilo, dopadne tamnice, eto nama „sandžačkog Mandele“. Treba li to nekome? Ko uopšte ima interesa od zaoštravanja u bilo kom delu Srbije? Građani sigurno nemaju, bez obzira na to kojoj naciji i veri pripadaju. Koliko god da pojedini događaji u Novom Pazaru ružno deluju, ne treba ponavljati greške iz devedesetih. To znači da ih ne treba ni minimizirati ni uveličavati. Ovo drugo se, ubeđena sam, čini iz više razloga. U zemlji punoj problema, kao što je Srbija, političarima uvek dobro dođe „krizno žarište“ kao Sandžak. Zašto bi se građani bavili uništenom ekonomijom, nemaštinom, korupcijom i tražili odgovornost političara kad je tu novo „krizno žarište“ u kome većinu čine pripadnici manjiskog naroda i religije, znači eto nama opet razloga za bujanje mržnje? Zukorliću permanentna kriza takođe odgovara jer se nameće kao politički faktor u situaciji kada su čuvena „dva ministra Bošnjaka u Vladi Srbije“ od Sandžaka miljama „udaljeni“. Da su Ugljanin i Ljajić svih ovih godina nešto stvarno korisno za Sandžak i Bošnjake uradili, umesto što su samo obećavali dolazak turskih investicija, muftija Zukorlić ne bi ni postao politički faktor. Ovako, neefikasnost bošnjačkih partija, posebno u većini sandžačkih opština vladajuće SDP, protivzakonito ponašanje države oko Islamske zajednice, kao i bošnjačkog saveta, dali su mu krila, ali ko visoko leti, lako može i da padne. Naročito ukoliko su mu želje u neskladu sa mogućnostima ili objektivnim okolnostima. Ko, međutim, misli da je Zukorlić jedini problem u Sandžaku, grdno se vara. Ekonomija i nemaština su i tamo glavni problemi, mnogo izraženiji nego u većem delu ostatka zemlje. Vlast očigledno neće ili ne ume da ih reši, a kada ne možeš da ih rešiš, ili izmišljaj nove ili primeni taktiku „(sve skupljeg) hleba i igara“. Samo što se truba iz Guče u Sandžaku ne čuje. Tačnije, ne odgovara sandžačkom ukusu.