Kazani i mural

Ploču su otkrili visoki predstavnik međunarodne zajednice Kristijan Šmit, potpredsednik entiteta Federacija BiH Milan Dunović i gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić.

Broj Srba ubijenih u Sarajevu 1992-1993. nije definitivno utvrđen, veruje se da ih je bilo tridesetak.

Neki kažu stotinak.

Ubili su ih pripadnici 10. brdske brigade Armije BiH Mušana Topalovića Cace. Glavni grad BiH bio pod opsadom srpskih snaga, te su Sarajlije srpske nacionalnosti bile posebno ugrožene.

Brzo se čulo za Topalovićeve zločine, naređeno njegovo hapšenje i ubijen je u pokušaju privođenja u Sarajevu oktobra 1993. U razmeni vatre njemu bliskih ljudi i specijalaca MUP ubijeno još devet ljudi.

„Zauvijek ćemo se, s tugom i poštovanjem, sjećati naših ubijenih sugrađana“, piše na spomen ploči na kojoj je upisano 17 imena žrtava čija su tela pronađena.

Sudeći po imenima, reklo bi se da su većinom Srbi, nekoliko je verovatno „ostalih“.

Najstarija žrtva Marina Komljenac bila je 1926. godište, ubijena je 1993.

Najmlađi bili rođeni 50 i neke.

Za zločine na Kazanima, na kazne od 10 meseci do šest godina zatvora, osuđeno je 14 vojnika Armije BiH.

Reklo bi se da je ljudski i normalno da se Sarajevo seća svojih ubijenih sugrađana i da bi otkrivanje spomen ploče svi trebalo da pozdrave, ali porodice žrtava nisu zadovoljne.

Tvrde da je spomen ploča sramna i da je trebalo jasno da piše ko su bile ubice, a koje nacije žrtve.

Tražili i krst, što mi se čini glupo pošto bar jedan sigurno nije bio hrišćanin.

Mlada gradonačelnica Karić je odgovorila zašto nisu prihvaćeni ti zahtevi.

Prema njenim rečima, u sudskim presudama je dokazano kako je i ko ubio 10 žrtava Kazana, za ostale još nije utvrđeno.

„Na koji način onda možemo napisati ko je izvršilac?“, navela je Karić.

U Beogradu je pre više meseci nikao drugačiji „spomenik“ ratovima devedesetih.

Bez ikakve zvanične odluke, ali uz snažnu podršku i odbranu države.

Mural ratnom zločincu Ratku Mladiću, komandantu vojske bosanskih Srba, osuđenom na doživotni zatvor zbog ratnih zločina u BiH i genocida u Srebrenici.

Svašta se dešavalo i još će se dešavati sa tom sramotom u Njegoševoj ulici.

Nema sličnosti između Mladića i Topalovića, Kazana i Srebrenice, Sarajeva i Beograda, spomen ploče i murala, ali oba slučaja pokazuju problematičan odnos prema traumatičnoj ratnoj prošlosti.

Sarajevo je sigurno ranije moglo da podigne spomenik, verovatno je trebalo na njemu još neki podatak da bude upisan, ali sitnice su to u poređenju sa beogradskom sramotom.

Možda najvažnije, sa Topalovićem su se obračunale državne snage BiH.

Nisu čekali nikakav Hag.

Kazani i mural izazvali su političke podele unutar vlasti u Sarajevu i opozicije u Beogradu.

„Naša stranka“ deo vladajuće sarajevske koalicije tražila je da bude napisano ko je ubio žrtve na Kazanima, što su ostali odbacili.

Kod nas u Beogradu, nevladin sektor i opozicija se danima raspravljaju da li je „slučaj mural“ nameštaljka vlasti?

Da li Vučić stoji baš iza svakog događaja u Srbiji?

Ili je možda logičnije da i u opoziciji imamo mnoge za koje je Mladić heroj i još više nekih koji ne bi da talasaju i pokreću takva nezgodna pitanja koja glasove ne donose?

Mural je ogolio Vučićev režim i šizofrenu politiku koja bi da podržava ratne zločine i zločince, ali i pomirenje u regionu i dobre veze sa Zapadom.

Pomirenje, napredak, „Otvoreni Balkan“, nije moguće uz mural Ratku Mladiću. Mural u Njegoševoj mora „pasti“, verovatno i hoće, samo niko ne zna kada.