Jedni misle da je knjiga čovekov najbolji prijatelj. Drugi tvrde da je to ipak pas. Ko je u pravu, teško je reći, ali o knjigama su najlepše govorili sami književnici.
„Imao sam u životu samo jednog pravog i iskrenog prijatelja-knjigu“, govorio je Viktor Igo. „Dobri prijatelji, dobre knjige i pospana savest – to je idealan život“, mislio je Mark Tven. „Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe“, smatrao je Servantes. Igo, Tven, Servantes, velika su imena. Možemo voleti njihova dela ili ne, ali klasika su, mada i ne moramo da se slažemo sa njihovim izrekama. Servantes je, čini mi se potpuno u krivu. Možda je u njegovo vreme svaka knjiga vredela, danas to sigurno nije slučaj. Šta bi se to dobro moglo pročitati u danas vrlo popularnim knjigama raznih blogerki, novinarki, brojnih teoretičara zavera?
Ima knjiga koje treba zaobilaziti u širokom luku. Meni, tako ne pada na pamet da gubim vreme i čitam nedavno promovisanu, treću po redu, knjigu bivšeg predsednika Predsedništva SFRJ Borisava Jovića „Kako su Srbi izgubili vek – tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi“. Zašto? Hvala lepo, dobro se sećam devedesetih, Jovića, rezultata politike kojoj je značajno doprineo i nemam nikakvo razumevanje za njegovo „posipanje pepelom“, koje se svodi na – ni luk jeo, ni luk mirisao. Nalazio se dotični na položajima na kojima je i luk jeo i luk mirisao. I danas se oseća.
Šta nam je Jović posredstvom raznih medija objašnjavao ovih dana. “ I u vreme kad sam bio predsednik Predsedništva SFRJ verovao sam da je Jugoslavija bila velika greška, koju smo skupo platili i koju nikako nismo mogli da savladamo, niti da ispravimo mi koji smo tada bili na vlasti“.
Što onda nije dao ostavku na visoke funkcije koje je obavljao? Zašto tada nije govorio da je Jugoslavija „velika greška“? Rukovodstvo Srbije, u koje je spadao i dotični, bar formalno se zalagalo za opstanak zajedničke države. Hteli su, doduše da je „prilagode“ svojim idejama pa su slali oružje i borce u ratove u kojima Srbija „nije učestvovala“, ali su zato neki u njeno ime počinili brojne zločine. Jović je za „gubitke srpskog naroda krajem 20. veka tokom raspada SFRJ, građanskog rata i zločinačkog NATO bombardovanja“ optužio Josipa Broza Tita i Komunističku partiju Jugoslaviju, čiji je cilj još sa kongresa u Drezdenu 1928. bio raspad jugoslovenske države. „To je bilo u interesu i Nemačke i Vatikana“, primećuje Jović, inače dugogodišnji član KPJ, tj. SKJ. Stranke koja je uništila njegov narod. Ali, „mlad“ bio i nije to primećivao.
Država za koju je smatrao da je bila „velika greška“ i partija koja je uništavala njegov narod, Joviću su omogućili brojne direktorske funkcije (Zavod za plan sreza Kragujevac, Zavodi „Crvena zastava“, Republički zavod za plan, Savezni zavod za društveno planiranje). Bio je član republičke i savezne vlade, stalni predstavnik SFRJ u Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć, ambasador u Rimu. Teško je nabrojati sve njegove funkcije u njemu naknadno mrskoj državi i partiji. Najupečatljivija je bila njegova saradnja sa Slobodanom Miloševićem i predsedavanje
Predsedništvom SFRJ. Ostao je upamćen kao čovek koji je izveo tenkove na ulice Beograda nakon opozicionih demonstracija marta 1991. godine. Ni za to, tvrdi, nije kriv. Odlučilo Predsedništvo SFRJ. Nije Jović usamljeni slučaj. Politika i političari devedesetih doživeli su političku rehabilitaciju, što za budućnost ove zemlje nije dobro. Mnogi od njih sada vremena imaju napretek, penzije solidne, pa inspiracija, misli i knjige samo naviru.
„Dobri prijatelji, dobre knjige i pospana savest – to je idealan život“, govorio je Tven. Za prijateljei knjige ne znam, ali mnogim rukovodećim političarima iz devedesetih savest je više nego pospana. Izgleda da je i nemaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
