Kozara i parada

Istorijski revizionizam na prostorima nekadašnje Jugoslavije, impresivno je uspešan, što se vidi i u Srbiji, posebno u pogledu na Drugi svetski rat.

Granica između kolaboracionista i antifašista davno je nestala, četnici i partizani izjednačeni, pa me neobično obraduje kada se neko seti da obeleži neki dan iz istorije NOB-a.

Pre neki dan me tako obradovala najava da će Nemanja Starović, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije prisustvovati obeležavanju 82. godine od Bitke na Kozari.

Treba se sećati Kozare, Neretve, Sutjeske… Odrasla sam uz te lekcije i filmove, mada priznajem da ih mešam i da i danas imam strahove kada se setim scena „tifusara“ ili zarobljenog partizana koga vezanog za drvo napadaju nemački ovčari.

Karpenterovi filmovi su „luk i voda“ u poređenju sa tim.

Kako su Srbija i BiH entitet RS obeležili godišnjicu Bitke na Kozari?

Očekivano, uz neizbežnu političku zloupotrebu i nacionalističku vizuru. Kao da su se partizani borili za „veliku Srbiju“, a ne Jugoslaviju, ravnopravnih naroda i narodnosti.

Parada u Prijedoru odreda kadeta VS verovatno je najupečatljivija slika koja je ponovo pokazala jadno stanje BiH. Da li su kadeti došli uz znanje BiH organa, pitanje je oko kog se ne slažu u Sarajevu i Banjaluci.

Mnogi BiH zvaničnici i Beograd tvrde da je sve bilo po pravilima, ali čemu uopšte kadeti na defileu u Prijedoru, u kome je u ratu devedesetih ubijeno tri hiljade uglavnom Bošnjaka, kojima je prethodno naređeno da nose „bele trake“?

Da bi Srbija gurala „prst u oko“ Bošnjacima i na BiH „pokazivala mišiće“. Nepotrebno.

Predsednik RS Milorad Dodik u govoru je naglasio da je Kozara srpsko stratište, koga se treba sećati. Tačno, valjda to niko ne spori. Zločine nad Srbima na tom prostoru „počinile su njihove komšije koje su se preko noći pretvorile u ubice i koljače“, dodao je Dodik. Slično se desilo devedesetih kada su većinom stradali Bošnjaci u Prijedoru, Višegradu, Srebrenici…

Na sreću, razmere zločina iz Drugog svetskog rata i devedesetih se ne mogu porediti, ali ih ne treba ni pravdati time „šta su oni nama radili“.

Uz to, Drugi svetski rat je celu planetu zavio u crno, bio je davno i niko od nas nije ni odgovoran ni kriv.

Zločini devedesetih su nekako „naših ruku delo“, desili se pred kraj 20.veka, mnogi od nas ih se sećaju. Neki su mogli da ih spreče, ali nisu.

Da se vratim Drugom svetskom ratu, koji mnogi srpski intelektualci i političari predstavljaju kao stradanje samo srpskog naroda i antifašističku borbu Srba, istovremeno „pljujući“ po partizanima, Jugoslaviji, Titu, „bratstvu i jedinstvu“.

Iako mnogi žele da predstave da su se Srbi borili samo u četnicima, istorija to opovrgava.

Britanski istoričar i stručnjak za nekadašnju Jugoslaviju Marko Hoare je za Al džaziru svojevremeno izjavio da su se Srbi masovno odazvali partizanskom pozivu na ustanak, baš zbog ustaških zločina u NDH. Od 22.148 partizanskih boraca u

Bitci na Sutjesci juna 1943, 11.851 su bili Srbi, a 5.220 Hrvati, kaže on.

Posle kapitulacije Italije, 1943. povećao se procenat drugih naroda u partizanima, ali su Srbi prirodno bili najbrojniji.

„U maju 1944. Tito je izvestio da su 44 odsto partizana Srbi. Srbi su u Jugoslaviji 1977. sačinjavali nešto manje od 40 odsto stanovništva, ali među partizanskim veteranima bilo ih je 53 odsto“, tvrdi Hoare.

Zašto se mnogi Srbi danas toga stide i nasedaju na pročetničku priču? Verovatno zato što nasedaju i na mnoge druge.

A da su partizani bili borci za Jugoslaviju pokazuje i to što je komandant Bitke na Kozari bio general Kosta Nađ.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.