Lakrdija i licemerje

Kao i Orlić i ja mislim da nije potreban referendum o francusko-nemačkom planu za Kosovo, koji traži Narodna stranka, s tim što ne bih koristila izraz „lakrdija“ i obrazloženje koji je on upotrebio na TV Pink. Meni se čini da je reč o legitimnoj političkoj ideji jedne opozicione stranke, sa kojom se ne slažem zato što mislim da nekakav sporazum treba postići i da bi bila kosmička pravda da ga Vučić, koji je u svojoj radikalskom životu toliko huškao, potpiše.

Pored toga, referendumi u našoj zemlji nikako ne lične na švajcarske već se po pravilu pretvaraju u – lakrdiju, naravno. Kada hoćeš nešto da „gurneš pod tepih“, anketni odbor osnuj, a kada ljudima „bacaš kosku“, referendum raspiši. Tako je u Srbijici.

O čemu smo se izjašnjavali na šest referenduma u Srbiji od 1990. godine? O svemu i svačemu, a ja sam sve bojkotovala. Premijerni bio o tome da li prvo održati prve višestranačke izbore ili promeniti Ustav. Većina glasala za drugo – Ustav kojim će „Srbija iz tri dela ponovo biti cela“. Verovatno najvažniji i najsumnjiviji bio referendum o Ustavu 28. i 29. oktobra 2006. Najveća izlaznost, više od 73 odsto, bila je 1998. kada su građani odgovarali na pitanje da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju „problema na KiM“. Čak 94,73 odsto glasalo protiv. Kako su radikali tada slavili… Kao da je Zvezda ponovo pobedila u Bariju.

Orlić je odgovorio i na primedbe opozicije da ne saziva sednicu Skupštine kako se ne bi govorilo o Kosovu, nazivajući ih „laž i licemerje“. Član 48 Zakona o Skupštini, međutim, propisuje da parlament zaseda u dva redovna zasedanja. Prvo počinje prvog radnog dana u martu, a drugo prvog radnog dana u oktobru. Zašto Orlić ne poštuje zakon? Da li time on od Skupštine pravi lakrdiju?

Lakrdijom bih nazvala i odluku Vlade Srbije da uvede boračke spomenice za učesnike ratova od 1990. do 1999. godine. Razumem dodeljivanje spomenica mladićima koji su se pošteno borili na Kosovu, tokom NATO agresije, ali zašto za ratove devedesetih? Da li se spomenice odnose na ratove u Hrvatskoj i BiH, u kojima Srbija zvanično nije učestvovala? Ukoliko je odgovor potvrdan, onda je to jasno priznanje da su ranije tvrdnje o neučešću „laž i licemerje“.

Šta ćemo sa civilnim žrtvama? Njima skromna ili nikakva pomoć, a borcima ordenje, spomenice i šta uz to sleduje. Očekivano, žrtve nikome nisu potrebne, a ordenje, spomenica, memorijalni skupovi, nova verzija devedesetih i NATO agresije, pokušaji su motivacije mladih da budu spremni. Ali pre će oni u Nemačku, Austriju nego u neki novi rat.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.