Lider bez prijatelja među susedima

 EU administracija povećava plate tri puta i uvodi fleksibilno radno vreme. 2025. broj „zapadnih“ Balkanaca u EU administraciji je 90 odsto. 2026. dolazi do rezanja troškova EU i otpuštaju čistačice, kuvare, vozače – svi do jednog belgijski državljani. Udeo Balkanaca u EU administraciji dostiže 99 odsto. 2027. Hrvatska dobija nove kredite EU, među kojima i za uzgoj svilene bube i ćubastog gnjurca. Hrvatsko predsedništvo okončava šestomesečni mandat. Od januara 2028. predsedavanje Unijom preuzima Srbija; 2028. Nemačka u februaru istupa iz Evropske unije. Mesec dana kasnije to čine Francuska i Finska, a do kraja godine, za vreme albanskog presedavanja: Velika Britanija, Belgija, Danska, Švedska, Holandija, Luksemburg, Italija, Španija, Portugal, Austrija, Češka, Litvanija, Letonija, Estonija, Grčka i Slovenija. Sve ove zemlje uvode rigorozne vize za državljane zemalja EU, tj. nama „zapadnim“ Balkancima ili „jugoistočnim“ Evropljanima, ako to više volite.

Na sreću, ovaj scenario je daleko od realizacije mada EU ne deluje sjajno ovih dana. Udarila i tamo ekonomska kriza. Najveće probleme im zadaju „naši“ Balkanci Grci, ni u Španiji i Portugalu nije puno bolje, poplave pogodile mnoge, EU nikako da zauzme svoje mesto na međunarodnoj političkoj sceni… Ali, mi smo im i dalje dovoljno daleko i mogu da budu sigurni bar sa te strane. Mada nam se po stavljanju na „belu“ Šengen listu i odmrzavanju Prelaznog trgovinskog sporazuma činilo da je Brisel blizu, odmah iza ugla, pa smo podneli kandidaturu za članstvo, ovih dana je usledilo očekivano otrežnjenje. U vidu problema sa azilantima i Kosovom. Prvo pitanje je daleko lakše i biće jednostavno rešeno vraćanjem u zemlju više stotina građana koji su zloupotrebili ukidanje viza kako bi u zemljama EU zatražili politički azil. Koliko god da su bili glasni naši i strani zvaničnici kada su, uoči ukidanja viza, ponavljali da „beli“ Šengen omogućava samo turističke posete, a ne rad i ostanak u zemljama EU, nije vredelo. Nije iznenađenje što su građani Srbije pohrlili ka EU, naivno verujući da ih čekaju azil i posao, ali ovim smo ponovo pokazali neozbiljnost, doveli u pitanje „beli“ Šengen i približavanje Briselu. Neće nas sigurno zemlje EU brzo vratiti na „crnu“ listu, ali dovoljno je što će sistem granične kontrole pooštriti i što svakodnevno iz njihovih ambasada stižu upozorenja o broju građana Srbije koji traže azil.

Zato nadležni moraju da budu još glasniji i da ako treba svakog dana po tri puta ponavljaju šta znači „beli“ Šengen. Kao što ponavljaju da je „Kosovo deo Srbije“, tako treba da govore da se „beli“ Šengen odnosi samo na turističke posete i ne znači da možemo da radimo i živimo u tim zemljama. Bilo bi lepo da problem Kosova možemo da rešimo onako brzo kako će biti rešen onaj sa azilantima-ekspresnim trpanjem istih u prvi avion i pravac Srbija, međutim, „neće da može“. Kosovo će trajati i trajati, ali dobro je da smo konačno dočekali da više zapadnih zvaničnika apeluje na Srbiju da zarad svoje evropske budućnosti pokuša da uspostavi bolje odnose sa Prištinom. Dobro zato što je konačno i to pitanje „isterano na čistac“, ali i zato što se od Srbije ipak ne traži da prizna nezavisnost Kosova. Ukoliko sam dobro razumela visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Katrin Ešton, ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner i američka ambasadorka Meri Vorlik Beogradu su poručili isto -budućnost Kosova i Srbije je evropska, ali Priština i Beograd moraju više da porade na regionalnoj saradnji. Od Srbije je Kušner zatražio i da ne otvara novi „diplomatski rat“, a ambasadorka Vorlik je poručila Beogradu da „nađe put da krene napred u odnosima s Kosovom“.

Pominjanje Kosova i EU u istoj rečenici deo naše javnosti je naveo da zaključi da će Beograd biti stavljen pred dilemu „Kosovo ili EU“. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić već je odgovorio da bi u tom slučaju Srbija izabrala Kosovo, ali i da bi povezivanje evropske perspektive Srbije sa problemom Kosova bilo „tragična greška“. Veći deo ovdašnjih stranaka je Jeremićev odgovor dočekao sa odobravanjem, ali ne i LDP. Pošteno govoreći, deo glasača DS, kao i LDP izgleda imaju problem sa sluhom. Pričinjava im se, naime, da prvi put čuju nešto što Vlada, DS i njen lider stalno govore. Jedan od Tadićevih slogana bio je „i Kosovo i EU“, ali su mnogi za njega glasali prečuvši „Kosovo“ i „lepeći“ se samo za EU. Onda je Tadić aprila 2008. godine jasno rekao da bi, kad bi morao da bira između Kosova i članstva u EU, radije izabrao integritet zemlje. Znači, Kosovo. Početkom prošle godine Tadić je izjavio da ne postoji cena za Kosovo i da neće prihvatiti uslovljavanje nastavka evropskog puta Srbije priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti „južne srpske pokrajne“. Zašto sad neko misli da je ministar Jeremić „opet nešto zamutio“? To što ovakve izjave prijaju DSS, a nešto manje delu DS simpatizera i glasača, drugo je pitanje.

Mada bi neki to želeli, po svoj prilici, važni međunarodni faktori od Srbije neće zahtevati da prizna nezavisnost Kosova i nema onda potrebe da se kod nas diže preterana bura. Srbija, međutim, mora da poboljša odnose sa susedima. Trenutno smo u lošim odnosima sa svima, što ne priliči zemlji koja želi da bude lider regiona i deo EU. Kosovo ne moramo da trpamo u tu kategoriju, ali očigledno da nekakvi odnosi i sa Prištinom treba da postoje. Naravno ukoliko želimo da budemo članovi EU. Svi pokazatelji kazuju da želimo, taman ih i ne „rasturili“ po ulasku.