Litijumska groznica

Poređenje je moguće, iako su okolnosti danas drugačije nego sredinom 19. veka kada je Kaliforniju tresla verovatno najpoznatija Zlatna groznica u istoriji.

Trajala je od 1847. do 1855. i donela značajne promene. Kalifornija koja je koju godinu ranije, nakon rata, iz meksičke prešla u vlast SAD, bila je pusta teritorija, bez reda i zakona. Divlji zapad.

Gradovi nisu postojali. San Francisko je bio naseobina sa nekoliko stotina ljudi. Domorodačko, indijansko stanovništvo činilo je ogromnu većinu od oko 160 hiljada ljudi. Smatra se da je „ostalih“ bilo desetak hiljada.

Onda tokom Zlatne groznice stiže više od 300.000 ljudi sa svih strana.

Euforiju su širile novine koje su stalno pisale o brzom bogaćenju, čoveku koji je iskopao pola kilograma zlata za pola sata, drugom koji je za tri dana nakupio više od 3,5 kilograma…

Kalifornija se brzo gradila, pokrenuta industrija, gradovi osnovani, uspostavljeni red i zakon.

Danas su najrazvijeniji deo SAD. Neki su se obogatili u Zlatnoj groznici, drugi nisu, a cenu su platili Indijanci koje su, iako su imali zakonom zaštićen status i teritoriju, tragači zlata masovno ubijali, palili im kuće, trovali vodu, otimali zemlju…

Na popisu 1880. u Kaliforniji ih je bilo svega 16.277 – 90 odsto manje nego na početku Zlatne groznice.

Izvinjenje je Indijancima uputio posle 170 godina aktuelni guverner Kalifornije Gevin Njuson, koga su neki videli za potencijalnog Bajdenovog naslednika, rekavši: „To je bio genocid“. Da Srbija i Rusija predlože Rezoluciju UN?

Naravno da se ništa od ovoga neće desiti u dolini Jadra i ostatku Srbije. Neće Kokanović i meštani Gornjih Nedeljica doživeti sudbinu Indijanaca.

U 21. veku smo, zemlja kandidat za članstvo u EU, imamo vlast, zakone, Nemačka navodno garantuje da će se sve raditi po najvišim ekološkim standardima.

Znamo da je „nemačka medicina najbolja na svetu“, „mercedes“ neprevaziđen, ali sam po prirodi sumnjičava.

Strahujem da životna sredina ne može da bude očuvana uz rudarenje litijuma i ostalih retkih sirovina i da ćemo na kraju imati više štete nego koristi.

Javlja mi se da nećemo postati ni nova Norveška ni druga Kalifornija, mada je odlučnost vlasti impresivna.

Ponekad mi se čini da bi, da nađu litijum u mom bloku 70, sve zgrade sravnili sa zemljom, a nas iselili u neke „lepše“ krajeve, gde potok žubori, a cveće cveta. Sve uz garancije EU i zakone.

Čini mi se da će i EU imati kratkoročnu korist od memoranduma o eksploataciji litijuma potpisanog u Beogradu, a dugoročnu štetu.

Liberalni i demokratski sistemi u svetu propadaju pod najezdom ekstremizma i populizma, ne zato što je druga strana jak,a već zato što se prvi ne drže svojih principa.

Ako zbog litijuma i ekonomskog interesa EU žmuri na Vučićevu autokratiju i kršenje demokratskih principa, neka se ne čude što i u njihovim zemljama jačaju populisti i ekstremisti.

I kad-tad će doći na vlast.

Sve što se kod nas dešava, kasnije se ponovi, u drugačijim oblicima, u ostatku Evrope.

Kod nas devedesetih bujali ekstremizam, nacionalizam, populizam, ratovi, sve to se proširilo Evropom i svetom.

Na Starom kontinentu na sreću bez ratova. Nadu u EU sam izgubila 2015. kada je ksenofobija pobedila ljudska prava, a evropska tvrđava se zatvorila pred izbeglicama sa Bliskog istoka i Afrike, samo zato što su tamnije puti i često muslimani.

Zapad i EU sada padaju na ispitu humanosti zbog rata u Gazi i izraelskog genocida nad Palestincima. Zato me prošli petak, Šolcov dolazak, Samit i Memorandum nisu toliko potresli. Žao mi samo koliko je EU nisko pala.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.