Ljudi i glasači

U 90 naselja, prema popisu iz 2002. godine, živi 21.608 stanovnika, što je za za 1.760 manje u poređenju sa 1991. Grad Kuršumlija ima oko 15 hiljada stanovnika, a privredna situacija je tragična. Konfekcija ‚‚7.juli’’ je ugašena, bez posla ostalo je 800 radnika. Metalna industrija „Metalac’’ je u stečaju, a nedavno je ovo preduzeće kupio Jugokop Darka Orbovića. Nekada jak ŠIK „Kopaonik’’ je na kolenima. Jedino preduzeće koje dobro radi je turističko-ugostiteljska „Planinka’’.

Prošlog marta je Kuršumlija takođe bila na naslovnim stranama novina i to zahvaljujući Milanu Simiću, pekaru koji je suspendovan s posla zbog „otuđivanja“ nekoliko kilograma hleba. U zvaničnom zapisniku je napisano da je kod Milana Simića, radnika pekare Zemljoradničke zadruge „Budućnost“, samohranog oca troje dece pronađeno: „hleba kom. 2×780 gr i 1×800 gr i dve pogače od po 530 gr i 6 lepinja po 110 gr“. Direktor nije imao kud, postupio po zakonu i suspendovao radnika, za kog su mediji brzo izgubili interesovanje, a Simić je vraćen na posao. Pravna je država Srbija, ali i humana. Ponekad. Kuršumlija je poznata i po brojnim protestima rezervista, što je humana država takođe rešila isplatom dnevnica.

Ovih dana hiljade građana Kuršumlije protestuje. Sve je počelo pre desetak dana kada su radnici „7. jula“ i „Kopaonika“ blokirali magistralni put Niš – Priština, tražeći povezivanje radnog staža, isplatu zarada i pokretanje proizvodnje. Ubrzo im se priključuju radnici ostalih preduzeća, društvenih i privatnih, učenici, penzioneri… Prema medijskim izveštajima, Kuršumlija je u ponedeljak bila „pobunjeni“ grad. Zatvorene su prodavnice, preduzeća i škole, a hiljadu ljudi, u znak podrške radnicima, krenulo je vozilima iz centra grada.

Država je ostala pri svome, ali bi danas, najavio je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, trebalo da se sastanu predstavnici nadležnih institucija i kuršumlijskih radnika. Ministar Dinkić je rekao da su nerealni zahtevi radnika da im država isplati plate. Nije im država poslodavac, a uzgred ne rade mesecima. Nisu doduše radili ni radnici kragujevačke „Zastave“, a plate su im isplaćivane, što zna i Dinkić. Država može samo da pokuša da nađe strateške partnere koji bi pokrenuli proizvodnju, a zgodno se pojavila francuska firma Torno de Peno zainteresovana za „Kopaonik“. Dinkić je rekao da je radnicima socijalni program uvek na raspolaganju, ali se „grdno varaju svi koji misle da će nešto dobiti blokadom puta“.

Mali je problem što stvarnost demantuje ministra. Radnici su ovde nešto dobijali samo ukoliko su blokirali puteve ili gradove. Što im je bio veći ucenjivački kapacitet, to su bolje prolazili, a javna preduzeća su naravno uvek bila privilegovana. Problem sa Kuršumlijom je što nemaju čime da ucene i što su daleko od Beograda, pa nikog nije briga za njih. Problem je i to što tamošnja vlast koju čini koalicija koju predvode DS i SPS, uz GG „Gvozdeni puk“, zdušno podržava proteste. Znači da su opozicija vladi Srbije koju čine njihove partije. Sama vlada je sebi često opozicija. Jedan ministar tako potpiše sporazum o povećanju plata u EPS, a drugi se na to zgranu. Zgrane se i MMF.

U pravu su Dinkić i ostali ministri kad tvrde da država ne može da rešava svaki pojedinačni problem zaposlenih, niti da odlučuje o otkupnim cenama malina ili broju taksista. Socijalizam, u kome je država imala takvu ulogu, nije valjao i hteli smo kapitalizam. Stigao i on, ali u tranziciono-primitivnoj formi i nikako da se pretvori u skandinavsko-humani. Za to je potrebno vreme koje mi i nemamo. Nije dužnost države da isplaćuje plate zaposlenim u propalim i privatizovanim firmama, ali jeste nešto drugo – da olakša život građanima i kroz sistem socijalnog osiguranja obezbedi preživljavanje ugroženih. Siromašnih će uvek biti, a zadatak države je da im pomogne, a ne samo da kaže: „vaša preduzeća su privatizovana, doviđenja“. Ne sme država zato da dozvoli da Kuršumlija i ostatak unutrašnjosti umiru. Ukoliko neki političar nije svestan toga da i tamo žive građani Srbije, nek shvati da to nisu samo ljudi već i birači, koji mogu da sačekaju izbore, ali i ne moraju. Šta ako sutra krenu za Beograd?