Iz Luksemburga je stigla očekivana vest. Savet ministara Evropske unije konsenzusom je kandidaturu Srbije za članstvo prosledio Evropskoj komisiji na razmatranje. Istovremeno, evropski ministri dogovorili su se da Srbija neće formalno postati kandidat za ulazak u Uniju dok ne završi saradnju sa Haškim tribunalom, odnosno dok ne uhapsi preostale haške optuženike Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Ovog drugog javnost nepravedno zaboravlja.
Zamislite situaciju, koja nije čak ni nemoguća. Ciča zima 2011. Ruski meteorolozi pogodili, na Balkanu zima najhladnija u poslednjih 100 godina. Živa se u termometru spušta i spušta, mazuta nema dovoljno, gasa nema dovoljno, struja poskupela, al ni nje nema dovoljno. Građani Srbije koji su još zaposleni, kreću na posao, čekaju javni prevoz kog kao ima, al retko po tako hladnom vremenu. Nekako stižu na posao. Sednu da odmore od napornog puta, upale plin-bocu da skuvaju kafu ili čaj. Iznenada su ostali bez struje, pa ne mogu rešo. Neko uključi tranzistor il radio na mobilnom i stiže ekstra vest – uhapšen Ratko Mladić. Šok. Neko se raduje. Neko plače i proklinje.
Duet Ljajić-Vukčević na specijalno sazvanoj konferenciji za novinare pokazuju sliku tek uhapšenog Mladića, prerušenog u vidovnjaka Zorana, na primer il harmonikaša Gorana. Protesti kreću, al poseta slaba. Ko će da šeta ulicama grada na minus 15-20 stepeni? Srbija srećno zove Brisel, kad javlja se Hag i ministar inostranih poslova Holandije Ferhagen: „Lepo što ste uhapsili Mladića, a gde je Hadžić?“ Hadžić, ko to beše? Bradu je imao, valjda magacioner bio, a onda i predsednik „Republike Srpske Krajine“. Onda će Srbija Hadžića da traži godinama. Paralelno sa potragama za Mladićem i Hadžićem, moraće Beograd da razgovara (a možda i pregovara) sa Prištinom. Sve u svemu, dugačak i mukotrpan put ka Briselu nama sledi, al, šta ćemo, prečice nema.
Naši političari su očekivano reagovali. DSS i SRS, po običaju, narušavali „evro“ idilu, ostali su pozdravili potez Saveta ministara. Ovog puta, na sreću, nije bilo euforije vladajućih stranaka. Predsednik Boris Tadić čestitao je građanima na uspehu, (hvala lepo, trudimo se) i obećao ispunjenje međunarodnih obaveza. „Čak i da ne postoji Hag kao uslov, Srbija zbog sebe i pomirenja u regionu mora da dovrši saradnju sa Tribunalom“, naglasio je Tadić i založio se za pomirenje i saradnju sa susedima. Lepo rečeno. Za svaku pohvalu. Srbija je, međutim, pre neki dan propustila priliku da i svojim građanima pokaže rešenost takve vrste. Svaka čast izjavama, deklaracijama, pa i onoj o Srebrenici koja je Srbiji donela dosta pozitivnih poena u inostranstvu, ali ponekad treba pogledati i porodicama žrtava u oči, obratiti im se i pomoći.
U petak, 22. oktobra, navršilo se 18 godina od otmice i ubistva 16 Bošnjaka iz pribojskog sela Sjeverin. Njih je, iz autobusa kojim su se iz svog sela krenuli u Priboj na posao, u školu ili zbog drugih privatnih obaveza, na teritoriji susedne opštine Rudo, otela naoružana grupa „Osvetnici“ haškog osuđenika Milana Lukića. Za ovaj zločin osuđena su četiri pripadnika Lukićeve grupe. Bilo je još otmičara, ali nisu otkriveni. Godišnjica zločina prošla je skoro bez ikakvog odjeka. Otćutali su je beogradski mediji, otćutali su je političari. Na komemorativnom skupu koji je u pribojskom Domu kulture organizovala Islamska zajednica u Srbiji govorio je muftija Muamer Zukorlić. Pozvao je nadležne da „smognu snage“, rasvetle sve zločine i založio se za kažnjavanje istih. Pozvao je građane da se okupe oko zajedničkih ciljeva koji moraju biti iznad svakog pojedinačnog interesa jer samo se tako „može steći pravo na svetlu budućnost“ i istakao da zločini iz prošlosti nikako ne bi smeli da budu razlog za međunacionalnu i međuversku distancu.
U Domu kulture su se okupili rođaci, prijatelji, komšije, sunarodnici žrtava, predstavnici nekoliko nevladinih organizacija, nekih bošnjačkih partija, poslanik LDP Kenan Hajdarević. Nije bilo predstavnika vlasti. Ni lokalne, ni republičke. OK, Tadić je zauzet, ali zar niko drugi nije bio slobodan? Dva ministra Bošnjaka? Zar je mržnja prema muftiji jača od elementarne solidarnosti? Mogli su, uostalom, na drugi način da se oglase. Meho Omerović, poslanik SDPS je bar saopštenjem pozvao državu da nešto učini. „Ako država Srbija tada nije reagovala i sprečila zločin, sada je to njena obaveza prema žrtvama i njihovim porodicama, jer je reč o građanima Srbije“, istakao je Omerović. A država porodicama žrtava iz Sjeverina nije ničim pomogla. Razumem da ljudi žele da nastave život i zaborave tragične devedesete, da se Srbija ne seća ni mnogih žrtava srpske nacionalnosti, ali država je dužna da ne zaboravi ni porodice žrtava, ni zločine. Oni moraju da budu obeležavani. Da se ne ponove. I ako iskreno želimo pomirenje. Ako ne želimo, ni Brisel ni Luksemburg nam ne mogu pomoći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
