Maraton u četiri zida

Koji su mi utisci?

Ništa novo, sem nove doze prenemaganja i pretnji.

Ko još tome može da poveruje i AV shvati ozbiljno? Nažalost, očigledno mnogi.

Gledam tako snimak AV obraćanja i ne mogu da verujem- slažemo se u nečemu.

Priča o Evroprajdu je skretanje pažnje sa većih problema u državi, reče predsednik, a ja se uštinu.

Da li je moguće da se u nečemu slažem sa AV?

Postoji, ipak, drastična razlika – ja mislim da vlast, znači AV i njegovi ovih dana i nedelja Evroprajdom, a Kosovom tradicionalno i hronično, skreću pažnju javnosti sa drugih, važnijih problema, a predsednik misli da to rade neke NN individue, koje su za i protiv Parade ponosa.

„To najbolje znamo u kafani da radimo, da se poteže to pitanje Prajda a ne priča se o struji, nafti i kako ćemo na zimu“, izgovorio je AV i prilično neprimerenim rečnikom govorio o ljudima koji su mu „odvratni“ i nekim „pederima“.

Naglasio da ne razume ni one koji su protiv organizacije Evroprajda, LGBT populacije u globalu, ali ni one koji po svaku cenu zagovaraju održavanje te manifestacije.

Obe strane prave Srbiji probleme i opterećuju državu, dodao je AV.

To već liči na ono uobičajeno izjednačavanje ratnih i antiratnih profitera, četnika i partizana, ekstremne desnice i građanskih aktivista…

Svi su isti, oni koji veličaju ratne zločince i oni koji se tome protive. Samo što nikako ne mogu da budu izjednačavani.

Ako već poredimo neuporedivo, da se tom trendu priključim. Paradu ponosa poredim sa Beogradskim maratonom.

Kao što većina građana Srbije ne podnosi Paradu ponosa i ne razume njenu suštinu, ja sličan odnos imam prema Beogradskom maratonu.

Mrzim maraton. Nije mi jasno zašto hiljade ljudi trči, kada ih niko ne juri. Da moraju da stignu bus koji je već na stanici, razumela bi ih.

Da beže od neke nevolje, bilo bi potpuno logično.

Ali ovi što iz čista mora trče u sred grada i još dođu sa drugog kraja sveta da trče u Beogradu.

Kako ih razumeti?

Ima ih sve više, čak i dece.

Možda je to zarazno?

Još nama, poštenim netrkačima, koji moramo da radimo ili baš tog dana imamo hitne obaveze u centru grada, zagorčavaju život, pošto u vreme maratona pola grada bude satima zatvoreno.

Koliko mi se puta dešavalo da moram na posao, a maraton mi Novi Beograd odsekao od ostatka grada.

Jednom sam se tako do posla u centru probijala „preko sedam gora i sedam mora“, kad u Makenzijevoj ulici naiđem na maratonce i među njima vidim tadašnjeg predsednika Borisa Tadića.

Ja crkla tražeći put od Novog Beograda do posla, a on lagano trčkara, u pratnji obezbeđenja.

Ne mogu da kažem da trče u svoja četiri zida, tehnički nije izvodljivo, ali ako žele da trče baš u Beogradu „novom Berlinu“, po francuskom Figarou, zašto ne odu do Ade Ciganlije i istrče nekoliko krugova ili do Košutnjaka?

Zašto maraton mora da bude u centru grada?

Mora, očigledno. Metropole našeg doba imaju maratone, pa hoće i Beograd. Slično važi i za Paradu ponosa.

Organizuju se u većem delu našeg kontinenta. Postoje i neki ozbiljniji razlozi.

Domaće zakonodavstvo i Ustav zabranjuju diskriminaciju i garantuju slobodu okupljanja i kretanja.

Pa čak i da ne želimo da budemo moderni, domaće zakonodavstvo nas tera da tolerišemo Evroprajd.

Naravoučenije, ako ja mrzim maraton, ali ga istrpim taj dan, možete i vi homofobi, Paradu ponosa.

Pustite ljude nek prošetaju… Neka trče, šetaju, ko šta voli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.