Mart 1999.

Na društvenim mrežama se svašta može pročitati.

„Bluesman“ Goran, koji misli da ne treba da se prisećamo početka bombardovanja, seća se da je baš tog dana saznao da će dobiti prvo dete.

„Sat vremena kasnije počele sirene i ljudi gledaju u nebo, meni je bilo važno samo da stignem kući i obradujem kevu“.

„Ivanka među šljivama“ nije bila toliko srećna i to zbog tada popularne serije.

„Čekala hepi end „Esmeralde“, sestra od tetke je uletela kod nas uzbuđena, počeo rat, izlazimo kad ceo komšiluk stoji na ulici, zavijaju sirene, koje mi u kući nismo čuli.

U to majka dolazi s posla, poslali ih sve kući. Moj jedini osećaj u tom trenutku – žal što su prekinuli seriju“.

Ja sam bila u svom bloku 70, kod drugarice Jadranke.

Spremila ona krofne, pa pozvala nas 2-3 drugarice na kafu i kolače.

Krofne bile fantastične, ali nas prekinule sirene.

Uplašile smo se i odmah krenule svojim kućama.

Na hodniku zgrade naiđemo na komšije.

Uplašeni i oni.

Opominju nas da ne idemo liftom, ne zna se gde bombe mogu da padnu. Mislim se, ako bombe padnu na naš blok i zgrade, svejedno nam je da li smo u liftu ili na stepenicama. Za svaki slučaj, idemo pešice.

Hvala bogu, moja okolina i ja, smo živi i zdravi dočekali kraj NATO intervencije.

Mnogi, na žalost, nisu.

Tih 78 dana bombardovanja obeležili su uništenje infrastrukture, mostova, preduzeća, puteva, zločini, žrtve…

U bombardovanju putničkog voza u Grdeličkoj klisuri stradalo deset ljudi.

U granatiranju RTS ubijeno 16 radnika državne televizije.

U Surdulici poginulo 20 civila, među njima 12 dece.

Niš je bio zasut kasetnim bombama koje su ubile 17 civila…

Vojna intervencija NATO završena je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. koji je predviđao povlačenje Srbije sa Kosova, razmeštanje NATO i uspostavljanje civilne misije UN.

Slobodan Milošević i državni mediji su to proglasili pobedom.

Ne sumnjam da će, u skladu sa epidemiološkim merama, aktuelna vlast danas obeležiti i značajnu pažnju pokloniti početku NATO intervencije.

Ne znam baš da li će biti onih izraza koji su medijima tada zvanično preporučivani za korišćenje, tipa „agresorska soldateska po uzoru na svoje nacističke i fašističke prethodnike“, ali samosažaljenja će sigurno biti napretek.

Nažalost, verovatno nećemo čuti (samo) kritiku.

Od naslednika tada i sada vladajućih „naprednih radikala“ i socijalista se to ne može očekivati, ali niko nas ne sprečava da sebi postavljamo takva pitanja.

Ako se pitamo gde smo bili 24. marta 1999. da li znamo gde smo bili kada je Vukovar „pao“, Srebrenica „oslobođena“?

Šta je 78 dana bombardovanja naspram skoro četiri godine opsade Sarajeva?

Koliko je kosovskih Albanaca proterano, ubijeno, nestalo neposredno pre i tokom NATO intervencije?

Da li vidimo vezu između ovih događaja?

Ovdašnje vlasti će verovatno ponovo (zlo)upotrebiti današnji dan, ali koliko ni njima ni njihovim prethodnicima nije istinski stalo do žrtava, pokazuje i činjenica da još nemamo zvanične podatke o poginulim i ranjenim.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u NATO intervenciji poginulo je 754 ljudi, 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

Drugi izvori pominju višestruko veće cifre, od 1.500 do 2.500 hiljada poginulih i oko šest hiljada ranjenih.

Iako je najavljivala, država nije zvanično “ izbrojala“ žrtve.

Predsednik Aleksandar Vučić je prošle godine inicirao formiranje komisije koja treba da utvrdi tačan broj stradalih.

Na inicijativi se, čini mi se, stalo. Možda danas ipak nešto čujemo.