Maže li se Tuvalu na lebac?

Njihova država se nalazi na listi područja ugroženih klimatskim promenama. Na listi „100 mesta koje treba zapamtiti pre nego što nestanu“, Tuvalu se dobro kotira – 26. su. Pošto se delovi ostrva nalaze tek pet metara iznad mora, preti im nestanak do kraja veka, a možda i ranije. Vlasti Tuvala uveliko pokušavaju da pronađu parče zemlje gde bi preselili celokupno stanovništvo, ali za sada nemaju sreće. Nikog nije briga za Tuvalce, a i što bi, imaju kokos, a ne naftu. Kakve veze imaju Tuvalu i Tuvalci sa Srbijom? I te kakve. Na istoj smo planeti i ljudska smo bića. Na listi „100 mesta koje treba zapamtiti pre nego što nestanu“, prvoplasiran je još jedan raj na Zemlji, havajsko ostrvo Kauai. Drugo mesto pripalo je planini Kilimandžaro, gde su takođe zabeležene pogubne posledice promena prirodne sredine, a neslavna bronzana medalja pripada delti reke Okavngo u Bocuani. Dobro se kotira i holandski grad Roterdam.

Pre nekoliko dana obeležena je peta godišnjica razornog cunamija koji je pogodio jugoistočnu Aziju, a u kome je poginulo oko četvrt miliona ljudi. Pre pet godina Srbija se osramotila jer, za razliku od mnogih drugih zemalja, nije održala tri minuta ćutanja za žrtve cunamija. Logika tadašnjih vlasti je verovatno bila šta ima da se uzrujavamo, daleko su ta Indonezija, Tajland, Sri Lanka…Tuvalu da ne pominjem. Desetak dana pre godišnjice cunamija u Kopenhagenu je, pošteno govoreći, potpuni debakl doživela konferencija o klimatskim promenama koju su organizovale UN i kojoj su prisustvovali predstavnici 192 države.

Verovatno se nikada nije više očekivalo od jedne konferencije, nikada se nije okupilo toliko predsednika država i vlada na jednom mestu kako bi rešili neki problem i da na kraju ništa nije dogovoreno. Džabe je generalni sekretar UN Ban Ki Mun pokušavao da pronađe razlog da kaže da je konferencija donela neki pomak, što su čak i neki učesnici tvrdili. Tom diplomatskom rečniku niko nije poverovao. Debakl je debakl, ma u kakve oblande ga uvijali. Može predsednik Venecuele Hugo Čavez da bude čudak, ali ne može mu se osporiti da ume slikovito da dijagnostikuje stanje. „Da je klima banka već biste našli načina da je spasete“, poručio je bogatim zemljama na konferenciji u Kopenhagenu.

Po svoj prilici, za godinu dana sastaće se u Meksiku verovatno isti političari i pokušati da se dogovore, ali je trenutno teško poverovati da će biti uspešniji nego nedavno u danskoj prestonici. Svetska politička elita jednostavno ne shvata da je vrag odneo šalu i da su posledice klimatskih promena vrlo opasne. Ne treba svet plašiti apokaliptičnim prognozama, ali vreme je da se nešto učini. U suprotnom, ne piše nam se dobro. Neće planeti Zemlji, po svojoj prilici, „glave doći“ ni Bin Ladenovi ni neki drugi teroristi, ni „sukob civilizacija“, a ni nuklearne ambicije pojedinih država, već industrijski razvoj kojim uništavamo prirodu.

Sreća u nesreći naše malene Srbije je u tome što nam je privreda, (međunarodnim sankcijama i katastrofalnoj politici bivšeg režima hvala) toliko uništena da nismo baš u direktnoj opasnosti. Ali, energiju neumereno trošimo, prljamo životnu sredinu, reciklaža nam je još strana… Jednom rečju, i mi smo u problemu. Uzgred, nisu nas ni bombardovali ekološki čistim bombama, a za životnu sredinu izdvajamo 0,3 odsto bruto nacionalnog dohotka u odnosu na evropski prosek od 1,5 odsto. Da posledice ekoloških promena nisu daleko od nas pokazuje i to što se na listi „100 mesta…“ nalaze Venecija (nedavno je opet ovaj grad bio pod vodom), Alpi, jezero Balaton u Mađarskoj, Egejsko more i priobalje. Lista je delo ekološkog nevladinog sektora i ne mora joj svako verovati. Uostalom, ti ekolozi su mnogo „sumnjivi“, skoro kao vegetarijanci, pripadnici verskih sekta ili, daleko bilo, homoseksualci. Problem je što su, nažalost, u pravu.