Mesec fudbala

Verovatno je najzadovoljniji zbog zarade od čak od 7,5 milijardi dolara, što je milijardu više od prethodnog.

Utisci se još sležu, šampioni juče stigli u Buenos Aires, a agencija Asošiejted pres donela je pregled događaja i pojedinaca koji su obeležili prvenstvo. Za AP je, pored ostalog, Lionel Mesi naravno najbolji igrač, Kristijano Ronaldo najveći promašaj. Najlepši gol je postigao brazilski napadač Rišarlison i to protiv Srbije (da se bar čuje da je naša zemlja učestvovala).

Dve utakmice proglašene za najbolje, Argentina-Holandija i finalna između „gaučosa“ i Francuske. Belgijska reprezentacija najviše razočarala. Američkoj agenciji je bilo izgleda najteže da izabere najbolje navijače, pa su naveli Marokance za buku, Argentince za strast, a Japance za pospremanje za sobom.

Najveći uspeh prvenstva je ipak to što su ga pratili ljudi koje fudbal i ne zanima. Ne mislim pri tome samo na sebe, ali moram da pođem od sebe. Kada sam ja koju sport generalno, fudbal posebno zanimaju kao „lanjski sneg“, čije su navijačke strasti potpuno zakržljale, pratila sa zanimanjem rezultate, a neke utakmice delimično čak i gledala, ima nečeg u toj „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“.

Navijala sam inače za Maroko, pošto volim kada „David pobedi Golijata“. Meni se jednostavno dopada to što nam je prvenstvo u ova teška vremena opterećena ratovima, krizama, nemaštinom, pokazalo da život ima i lepšu stranu. Drago mi je kada vidim vesele ljude, koji pevaju, navijaju, uživaju…

Zanimljivo je da je prvenstvo prošlo bez ozbiljnijeg incidenta, huligana nije bilo, zajedno su sedeli navijači različitih zemalja i nisu se tukli. Zašto tako ne mogu „zvezdaši“ i „partizanovci“? Naravno, da ne prođe sve bez problema potrudili su se francuski rasisti koji su svoje „obojene“ fudbalere nakon poraza u finalu na društvenim mrežama vređali, a nešto smo i mi Balkanci pokušavali – bilo koškanja između navijača Srbije i Švajcarske albanskog porekla, pojedini hrvatski igrači navodno pevali pesme problematične sadržine… No, šta je sve moglo da se desi – super smo prošli.

Prvenstvo se završilo i sada „svi na svoje radne zadatke“. Kad tamo – ratu u Ukrajini se ne nazire kraj, barikade i dalje na severu Kosova, Srbi van institucija, Rada Trajković i njena porodica izloženi maltretiranju, desničari počeli da se okupljaju, Srbija ponovo pokušava da donese restriktivan zakon o policiji, poskupljenja, inflacija… Mesec dana Svetskog prvenstva u fudbalu smo sve to krajičkom oka pratili, mnoge više zanimala dešavanja u Kataru, a sada će nam sve stići na naplatu.

Zadržimo se na Kosovu. Barikade i izlazak Srba iz institucija su, po zvaničnom Beogradu, sredstva kojim pokušavaju da skrenu pažnju na svoj loš položaj i diskriminaciju. Vlasti u Prištini, sigurna sam ne mare previše za sever i tamošnje Srbe, ali šta se dobija barikadama i izlaskom iz institucija? Novi problemi i odugovlačenje. Da li Srbija računa da će time dobiti bolju ponudu pošto joj očigledno aktuelni „nemačko-francuski“ plan ne odgovara? Ili misli da ima vremena, može da sačeka propast Zapada, pobedu Rusije, „vaskrs“ Kine. Šta ćemo ako se to ne desi, bar ne u bližoj budućnosti?

Da li će Srbija pre rešiti pitanje Kosova ili na svetsko prvenstvo u fudbalu poslati ozbiljnu reprezentaciju, koja će postići iole pristojan rezultat? Videćemo. Novo svetsko prvenstvo će za četiri godine, a Kosovo nikuda ne ide.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.