Muftija

Koliko ih umre od drugih bolesti, u saobraćajnim ili nesrećama druge vrste, ne zna se, ali čini mi se da se nikada nije ovoliko umiralo.

Da je, daleko bilo rat i da dnevno pogine 100-200 ljudi, bilo bi puno za malu zemlju poput Srbije.

Život je to, neko umre, neko se rodi, uvek je tako bilo i biće, ali cifre su ipak zastrašujuće.

Još kada znate nekog iza te „crne“ statistike. Ili kada premine neko poznat, a ne prođe izgleda nedelja da na onaj svet ne ode prirodnom ili drugom smrću neki glumac, glumica, pevač, pevačica…

Izveštaji o smrtima i sahranama postala su najčitanija štiva u novinama i na sajtovima.

Nedavno je, u 52. godini umro Muamer Zukorlić, nekadašnji muftija, lider Stranke pravde i pomirenja, poslanik i potpredsednik Skupštine Srbije.

Od srčanog udara, a bio zdrav. Zukorlićeva smrt odjeknula je mojim rodnim Sandžakom i šire. Čime je to Zukorlić bio poseban i šta je hiljade ljudi navelo da mu odaju poštu i žale ga? Bio je „faca“.

Vanredno elokventan, obrazovan, vredan, ambiciozan…

Kao i svi, imao je brojne mane.

Protivnici su mu zamerali da je željan para, vlasti, moći, optuživali ga za sumnjive poslove, nelegalnu gradnju, osnivanje fantomskih institucija…

Nije ljude ostavljao ravnodušnim.

O Zukorliću je verovatno najtačnije na dženazi govorio reis ul ulema Husein Kavazović.

„Prijatelje i neprijatelje, svakoga od njih na svoj način, prisilio je da ga poštuju“, rekao je Kavazović, kome je Zukorlić bio protivkandidat na izborima u Islamskoj zajednici, a između njih su nesuglasice bile očigledne.

Zukorlić koji se za života nije libio oštrih obračuna sa političkim i drugim protivnicima, u smrti je okupio posvađane bošnjačke političke i verske lidere.

Prerana i iznenadna smrt ima takvu pomiriteljsku moć, samo što kratko traje.

Da li će Zukorlićeva smrt uticati na bošnjačku političku i versku scenu u Sandžaku i šire, zavisiće od toga kojim putem će njegova SPP i Islamska zajednica nastaviti. Ima li iko kapacitet da nasledi Zukorlića?

Ne volim kada se od ljudi stvaraju idoli, posebno ne od političara ili verskih funkcionera.

To nije bio ni Zukorlić, sa kojim sam se u nečemu slagala, svašta mu zamerala, ali ga cenila.

Kada se neko rodi u selu Orlje, skromnoj porodici i postigne ono što je Muamer Zukorlić, zaslužuje poštovanje. U javnim nastupima, posebno na diplomatskim prijemima, ostavljao je utisak kao da je rođen u plemićkoj, a ne pešterskoj porodici.

Mi Bošnjaci smo mali narod, jadnog intelektualnog potencijala i zato je Zukorlić bio poseban.

Ponosile smo se mi Sandžaklije kad god bi debatovao sa nekim učenim srpskim ili drugim nacionalistom, jer konačno smo imali nekog ko je bez zamuckivanja, jasno i elokventno umeo da odgovori.

Umeo je i da nas nervira, ali nije vreme za takvo podsećanje.

Zukorlić je zadivljujuće brzo prešao put od navodno mrskog ekstremiste i šoviniste, neprijatelja Srba i Srbije, kako su ga svojevremeno predstavljali uglavnom srpski tabloidi do poštovanog političara, potpredsednika Skupštine, rado viđenog gosta svih medija, pa i istih tabloida koji su ga prethodno „pljuvali“, promotera ideje pomirenja između Bošnjaka i Srba.

U moru Zukorlićevih izjava teško je odlučiti se za najbolju. Možda je najpoznatije njegovo poređenje Borisa Tadića i Tomislava Nikolića.

„Ako biram između licemernog demokrate i iskrenog četnika, više volim da imam ovog drugog za kojeg znam šta mi misli“. Nešto duhovitija je bila: „Pošto, ako Bog da, ostvarim autonomiju Sandžaka, ne mogu da vam obećam standard kao u Dubaiju, ali evo vam obećavam da ćete živeti kao u Monaku“.