Na današnji dan

„Nedeljno popodne“ je bila emisija kolažnog tipa, pretežno zabavnog karaktera, ali zajednički programi su imali i obrazovno-informativne sadržaje. Svakog 6. aprila, a danas je taj datum, prisećali bismo se šta nam on znači. Na današnji dan, 6. aprila 1941. nacistička Nemačka je, bombardovanjem Beograda, počela napad na Kraljevinu Jugoslaviju. Kao što kod nas obično biva, broj poginulih u bombardovanju nije utvrđen. Beograd je tada imao 370.000 građana, na zvaničnom spisku nalazi se 2.274 poginulih. Neki drugi izvori pominju četiri, a treći 20 hiljada stradalih. Čini mi se da je jedno „Nedeljno popodne“ iz beogradskog studija „palo“ baš na 6. april 80 i neke godine. U emisiji su se najpre stariji Beograđani prisećali bombardovanja iz 1941. godine, a onda se u program uključilo Sarajevo i Sarajlije su govorile šta njima znači 6. april. Naime, 6. aprila 1945. Sarajevo je oslobođeno i taj dan je bio, a mislim da je i dalje, Dan grada. Od 1941. do 1945. godine, poginulo je 10.961 Sarajlija, većinom Jevreja. Skoro pola veka kasnije, 6. aprila 1992. počinje rat u Sarajevu. Od tog dana do okončanja opsade krajem jula 1995. godine, u glavnom gradu BiH je ubijeno, umrlo od gladi, hladnoće i nestalo 10.514 civila, od kojih 1.598 dece. To se navodi u zvaničnim podacima BiH, u koje mnogi sa ove strane Drine sumnjaju. Neki čak misle da opsade Sarajeva nije ni bilo već da su se same Sarajlije malo poubijale, a malo „zezale“.

Ne verujem da ćemo na današnji dan imati ikakvu zajedničku BG-SA emisiju i podsećanje na 6. april. Mi ćemo se prisetiti značaja ovog datuma za nas, oni za sebe. I to je, sa jedne strane, sasvim u redu. Sa druge, nije loše iskoristiti svaku priliku za jačanje veza Beograda i Sarajeva, Srbije i BiH. Nije nam Bosna dalja od Hrvatske i Slovenije. Političke odnose dve zemlje i dalje opterećuju strašne posledice rata u BiH, ali živeti moramo, a pošto smo komšije neophodno je da uspostavimo kakvu-takvu komunikaciju. Poboljšanje odnosa sa BiH podrazumeva da Srbija treba da pređe „psihološku“ granicu i shvati da je Sarajevo, a ne Banjaluka glavni grad te zemlje. Da je Republika Srpska jedan, a Federacija BiH drugi entitet te komplikovane državne zajednice. Niko Srbiji ne spori i ne brani posebne veze sa Srbima u BiH i nešto manjim bosansko-hercegovačkim entitetom, ali političke predstave poput nedavne zajedničke sednice dve vlade, Srbije i Republike Srpske u Banjaluci, nepotrebne su šarade koje učesnicima donose samo jevtine marketinške poene. Za ovu državu bi bilo dobro da proširi saradnju i sa drugim delom Bosne, a pošto su Bošnjaci najbrojniji narod u BiH, krajnje je vreme da neki visoki zvaničnik Beograda razgovara i sa političkim predstavnicima bošnjačkog naroda. Za razgovor je naravno potrebno dvoje, a čini se da bošnjački član Predsedništva Bakir Izetbegović misli ozbiljno kada kaže da je spreman da se sretne sa zvaničnicima Srbije. I zvaničnici Srbije tvrde da su za dijalog. Šta se onda čeka?

Mnogi su u ovoj zemlji za razgovor, pa tako Ministarstvo vera i dijaspore Srbije od sutra do 9. aprila u Beogradu organizuje konferenciju „Prvi međuverski dijalog Srbije i Indonezije“ na kome se očekuje učešće predstavnika svih religija. Odlično. Treba sarađivati sa svima. Indonezija je velika i bitna država u jugoistočnoj Aziji, koja nije priznala nezavisno Kosovo. Ko ne zna, u pitanju je najmnogoljudnija muslimanska zemlja sa oko 250 miliona stanovnika, više od 17.500 ostrva. Džakarta je glavni grad, a putopisi koje sam gledala pokazuju da je reč o divnoj državi. Nije mi, međutim, jasno zašto međuverski dijalog Srbija ne vodi najpre sa svojim susedima? Daleko je Džakarta, a ako Beograd želi dijalog sa muslimanima, zar Sarajevo nije bliže?