Napadi i uvrede

Oglasio se i kantonalni premijer Edin Forto.

Policija je privela 10 napadača na roditelje, najstariji je 1995. godište, najmlađi 2003. Ostaje da vidimo da li će tamošnji pravosudni organi učiniti svoje ili možda kao ovi naši zataškati. Osude su stigle i od drugih ličnosti i stranaka iz BiH, kao i iz Srbije.

Bilo bi potpuno neshvatljivo da neko nije osudio ovaj sraman događaj, pošto naravno niko normalan ne može da podrži skandiranje: „Ubi Srbina“, pogotovo kada to čine deca od desetak godina svojim vršnjacima, kao ni napad huligana na mirne ljude, uz reči „Samo smo vas Srbe čekali“.

Zašto se, međutim, čudimo ovom događaju? Prostori nekadašnje SFRJ, posebno Srbije, Hrvatske i BiH, decenije nakon ratova, zatrovani su mržnjom na nacionalnoj, verskoj, seksualnoj i političkoj osnovi. U takvim okolnostima, sitnica je dovoljna da mržnja izmakne kontroli i iz verbalne postane fizička.

Ako mali fudbaleri vide kako njihovi odrasli idoli slave uz uvredljive pesme i šovinističke poruke, nije iznenađenje kada ih imitiraju. Pored toga, ko zna šta su u sve u kući od svojih bližih čuli o Srbima, „Ciganima“, Turcima, „Šiptarima“, „pedere“ da ne pominjem.

Možda nam je neobično što se to desilo u Sarajevu, gradu koji je preživeo Golgotu tokom opsade devedesetih godina, a nakon toga ipak nastavio kakav-takav multinacionalni život. Verovatno je incidenata bilo, ali ne sećam se ozbiljnijih, ovaj slučaj nam, ipak, dokazuje da ekstremista ima svuda.

Jedan od napadnutih roditelja izjavio je da se tako nešto „kod nas“ ne bi desilo. U to baš nisam sigurna. Čini mi se da u Beogradu, srećom, nije bilo sličnih incidenata na dečijim sportskim takmičenjima, ali huligana u Srbiji imamo za izvoz, a i mržnje.

Pre samo nekoliko nedelja, u jednoj novosadskoj OŠ dečaci su u svlačionici posle časa fizičkog pevali „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“. Šta da su se „Šiptar“, više njih, njihovi roditelji našli u blizini?

Nešto stariji mladići su, koji dan kasnije treći put u godini dana, napali kafić u Novom Sadu, čini se iz političkih pobuda. U kafiću se okupljaju mladi zaštitnici prava životinja, antifašisti, pristalice alternativnih ideja, a napadači su čini se sve suprotno.

Policija je uhapsila M. G. (20), S. D. (21) i D. A. (22) iz ovog grada, zbog postojanja osnova sumnje da su učinili krivično delo nasilničko ponašanje. Značajno su stariji od malih fudbalera sa sarajevskog turnira, ali ipak spadaju u mlađe punoletnike. Možda su bili „pod gasom“, „zaneli se“, ali istorija napada na ovaj kafić budi sumnju da su nasrnule organizovale ekstremno desničarske grupe.

Novosadske opozicione stranke ukazuju da je to još jedan dokaz „divljanja neonacista“, koje „država nemo posmatra“.

Kolike su sličnosti i razlike između napada u Sarajevu i Novom Sadu, gradovima koji su u nekadašnjoj SFRJ važili za tolerantne i multietničke? Ima i jednog i drugog. Iza oba incidenta stoje mržnja i netolerancija prema drugom i drugačijem, u prvom slučaju „drugost“ je izražena na nacionalnoj, u drugom na političkoj osnovi.

Možemo li se nadati ičemu drugačijem dok god nas vode ljudi, stranke, organizacije kojima su netolerancija i mržnja usađeni i potrebni skoro kao vazduh koji dišu? Teško. Ne kaže se džabe da „riba smrdi od glave“, ali „rep“ može da se odupre. Ili bar da pokuša.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.