Narcizam malih razlika

Moraju građani da se pitaju, s vremena na vreme. Situacija nije bolja ni u susedstvu. Uporedimo Srbiju i Hrvatsku, susedne i bliske zemlje, narodi slični. Istovremeno, mržnja i nerazumevanje konstantno bujaju, a tokom predizborne kampanje u Hrvatskoj, samo što oružje nije „proradilo“. Deluje kontradiktorno, ali često je mržnja najjača između vrlo bliskih naroda, što je Sigmund Frojd nazvao „narcizam malih razlika“. „Upravo minorne razlike kod inače sličnih naroda čine osnovu za njihova međusobna neprijateljska osećanja“, pisao je Frojd.

Brojne su sličnosti između Srbije i Hrvatske i u oblasti politike. Mi u aprilu imali prevremene izbore, oni u nedelju, 11. septembra. Mi posle izbora dobili novo-staru vladu. Isti premijer, isti koalicioni partneri, personalni sastav neznatno izmenjen. Zašto smo uopšte glasali? A, da imamo višak para u budžetu. Hrvatska je morala na izbore. Pala prethodna vlada. Rezultat skoro isti jer će, po svojoj prilici, ponovo imati vladu HDZ i „Mosta“. Relativno iznenađenje izbora u Hrvatskoj je loš rezultat koalicije oko SDP Zorana Milanovića i njegov najavljeni odlazak sa mesta lidera partije. Propisno se Milanović izbrukao. Kada su raspisani izbori, HDZ je bio u „nokdaunu“, a prednost SDP je iznosila oko 10 odsto. Arogancijom, bahatošću, primitivnim ponašanjem i nacionalističkim izjavama Milanović je uspeo da natera mnoge simpatizere i glasače levice da apstiniraju i SDP je izgubila već dobijene izbore.

Zašto i pored očigledne simpatije građana prema levičarskim i socijaldemokratskim idejama na prostorima većeg dela bivše Jugoslavije nema ozbiljnih i jakih levičarskih i socijaldemokratskih stranaka? Na papiru ih ima na desetine i stotine, čak su Dačić, Vulin, LJajić formalno na toj strani. U praksi, da prostite „šaka jada“. Građane brinu nezaposlenost, male plate, žele veći standard, bolje zdravstvo, školstvo, a političari i stranke im stalno nude nacionalizam, svoje viđenje svetle istorije i tradicije. I „socijaldemokrate“ padaju u tu zamku, pa od levičara postaju još gori nacionalisti. Onda po sistemu „daj šta daš“, izađu birači, zaokruže neko ime. Ili kao što je bio slučaj u Hrvatskoj, apstiniraju i ostanu kod kuće. Boris Tadić je u kampanji 2012. napravio istu grešku kao sada Zoran Milanović. NJegova tadašnja DS je inače zvanično levičarska stranka. Čak je i članica Socijalističke internacionale. Po kojoj logici, teško je reći. Sigurno ne zbog poboljšanja položaja zaposlenih tokom njihove dugogodišnje vlasti. Tadić je 2012. vodio nacionalističku kampanju i glasači jednostavno nisu videli nikakvu razliku između DS i tada relativno nove SNS. Zašto glasati za kopiju (SDP u Hrvatskoj, DS u Srbiji), ako imaš original, desničarsko-nacionalističke HDZ, SNS, SRS… Šta reći o Miloradu Dodiku, čoveku koji je na vlast došao 1998. uz „malu“ pomoć zapada, kao socijaldemokratski odgovor na nacionalistički SDS?

Premijer Aleksandar Vučić malo kasni s čestitkom Andreju Plenkoviću, predsedniku HDZ, mada se očekuje da će nova vlada u Zagrebu imati više sluha za poboljšanje odnosa i stabilizaciju prilika u regionu. Srbija je, s pravom i očekivano, prilično zadovoljna Milanovićevim debaklom. Da li dobar deo medija i javnosti Srbije ima pravo da kritikuje predsednika SDP? Pogledajmo samo kako su mnogi ovdašnji mediji i pojedini političari „zabiberili“ napad huligana na mlade vaterpoliste „Partizana“ u Zagrebu. Svaki napad je za osudu, ali zašto od nesrećnog incidenta praviti prvorazredni politički skandal i preuveličavati posledice („divljaci“ su ih „pekli“) ? Imamo dovoljno problema, ne treba ih uveličavati, ali mnogi su i ovde „pomalo Milanovići“. Ili poviše?