Narode moj

Šef BiH diplomatije potencirao je važnost procesa evropskih integracija za Bošnjake, koji su, kako je naglasio, autohtoni evropski narod. Najavio je da je dogovoreno da se ovakvi sastanci održe bar dvaput godišnje, izrazivši nadu da će se i drugi lideri priključiti. Konaković je odbacio teze da je ovo okupljanje odgovor na tada najavljen „Svesrpski sabor“ održan 8.juna u Beogradu.

Između dva skupa ima sličnosti, jer su se okupili politički predstavnici u Sarajevu bošnjačkog, u Beogradu srpskog naroda, ali, što bi rekao Branko Đurić u predstavi „Audicija“ bilo je razlika, „drastičnih razlika“. Naš, bošnjački, nazovimo ga „Bajramski divan“, bio skromniji, valjda zato što smo mi mali narod bez snažne političke elite, bez pretencioznih političkih ideja i planova.

Okupili se ljudi, muhabetili, divanili, onda se obratili medijima, najavili dogodine sledeće okupljanje i vratili se odakle su došli. Nikakve svebošnjačke deklaracije nije bilo. Srpsko okupljanje bilo sasvim drugačije: Sabor i to svesrpski, pompa, povjesni govori, podsećanje na zločine, zakletve, pesma, igra, vatromet, Deklaracija…Moraju Srbi svemu da daju gas, jer ipak su „nebeski“ i „narod najstariji“.

Od bošnjačkog okupljanja u Sarajevu, Konaković je postao glavni akter u novim epizodama mamutske serije srpsko-bošnjačkih sporenja. Pomalo je sam za to zaslužan, jer se čini da je pomenuti skup, kao i neke druge prilike iskoristio pre svega za obračun sa svojom bivšom strankom SDA, a i neke njegove izjave, na primer o ratnoj odšteti od Srbije, ne deluju realno.

S druge strane, ne mislim da se mogu porediti sa, na primer, Vulinovim ili Dačićevim nebulozama. Ništa se sa tim ne može porediti. Da li Konaković želi da bude nekakav bošnjački lider? Možda, samo što mi Bošnjaci nemamo afiniteta prema takvim pojavama.

Tu je razlika između nas i Srba. Između naših naroda ima puno sličnosti, imamo i mi simpatije prema jakim liderima, ali kod Bošnjaka se nekako dugoročno nisu „primili“.

Ovih dana Konaković je „u ratu“ sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Ivicom Dačićem, povodom najave da će tražiti povlačenje sporazuma o policijskoj saradnji sa Srbijom. Teško ostvariva ideja pošto će se srpski ministri u BiH tome sigurno usprotiviti.

Na Konakovićeve izjave Dačić je reagovao očekivano histerično. Pozvao na mir, a onda „raspalio“, mudžahedini, teroristi i tome slično. Tipično za lidera stranke koja je Srbiju uvela u ratove devedesetih i vlast koja danas pokušava da to krvoproliće predstavi „ružičasto“. Ništa Vukovar, Srebrenica, Sarajevo, ljudske lomače u Višegradu, „bele trake“ u Prijedoru… Samo srpske žrtve i srpsko herojstvo.

Srbija odavno gleda na RS kao moguću kompenzaciju za Kosovo, što mi se ne sviđa. BiH je previše patila i jednom je treba pustiti na miru. A vlastodršci koji se ponašaju kao kralj Ibi – „Narode moj“, trebalo bi da shvate da ne živimo u plemenskim zajednicama već državama. Svaka čast etničkoj i verskoj pripadnosti, ali malo više pažnje državama i građanima. Nije dobro kada etnicitet i religija nadvladaju državu. Dovodi to i do apsurdnih situacija.

Neki objavili da je „Srbin osvojio zlato na OI“, misleći na rumunskog plivača Davida Popovicija. Srpskog je porekla, ali rumunski građanin i medalju je osvojio za Rumuniju.

Tom logikom, bronzana medalja Elzana Bibića na Evropskom prvenstvu ne pripada Srbiji već Bošnjacima. I on nije srpski atletičar već bošnjački?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.