Nauru – tako blizu, a daleko

Đurić je novinarima rekao da je Srbija prisustvom na samitu postavila sebe na mapu onih zemalja sa kojima ranije gotovo i da nije imala bilo kakve odnose.

„To nas čini faktorom i u odnosu sa onim zemljama koje su mnogo veće, snažnije i koje su mnogo bliže našem regionu“, ocenio je ministar Đurić, koji je imao niz bilateralnih susreta i organizovao večeru na kojoj je predstavio Expo 2027. i pozvao ove daleke zemlje da na njemu učestvuju.

Znam da će mnogi pomisliti da je prisustvo ministra Đurića samitu nekih dalekih i ako izuzmemo Australiju i Novi Zeland, malih zemalja u Tihom okeanu nepotrebno i da se sprdam s ovim događajem.

Ne, nikako. Zaista smatram da je bitno što je Srbija imala predstavnika na ovom skupu i ko ne bi uostalom voleo da vidi države kao što su Tonga, Vanuatu, od ranije poznat Palau, čiji je predsednik Tomi Remengesa pre pet godina posetio Beograd i pozvao nas da dođemo u njegovu državu, gde možemo da plivamo s ajkulama i to onim miroljubivim koje ne napadaju ljude.

I ponovio da Palau neće priznati nezavisnost Kosova.

Na Forumu pacifičkih ostrva u Tongi, ministar Đurić se, pored ostalih, sastao sa ministrom spoljnih poslova Republike Nauru Lionelom Aingimeom i tom prilikom istakao da je Nauru prijatelj Srbije na Pacifiku, kao i da je Srbija zahvalna na doslednom stavu i snažnoj podršci u međunarodnim okvirima po pitanjima od najvišeg značaja za našu zemlju, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova. Čitaj, Kosovo.

Dve zemlje vezuju iste tradicionalne vrednosti, visok nivo međusobnog razumevanja i uvažavanja, kao i poštovanje principa međunarodnog prava, naglasio je Đurić. Nauru i Srbija – iste tradicionalne vrednosti?

Može biti, svi smo ljudi iako nas dele desetine hiljada kilometara. Ima li ipak neke sličnosti između ostrva Nauru i Srbije. Ima, kako da ne. Ta država bi mogla da nam posluži kao primer u šta bismo, daleko bilo, mogli da se pretvorimo.

Sa površinom od 21,3 kvadratna kilometra i nešto više od deset hiljada stanovnika, Nauru spada u najmanje države sveta.

Kada su stekli nezavisnost, 1968. godine, bili su druga najbogatija zemlja sveta zbog fosfata, koji su godinama eksploatisale razne kompanije. Novac je tekao u potocima, građani Naurua primali su plate a da ništa nisu radili, kuće, komunalije – sve bilo besplatno.

Vlast je basnoslovno plaćala svetske zvezde da dolaze na ostrvo i zabavljaju Naurce. Onda je sve došlo na naplatu, početkom devedesetih godina 20. veka. Behu to značajne godine i za Srbiju.

Na Nauruu je fosfat presušio, a njegova eksploatacija uništila životnu sredinu. Nekada rajsko ostrvo pretvoreno je u pakao. Delovi ostrva liče na tamnu stranu Meseca, kao da života nema. LJudi se odvikli od rada i zaboravili na tradicionalni izvor hrane – ribolov.

Lakše im bilo da idu u restorane i supermarkete. Građani Naurua zvanično su najgojazniji na svetu, polovina boluje od dijabetesa. Država je ostala bez para i osnovnih državnih službi. Počeli su da zarađuju, pored ostalog, tako što priznaju kao nezavisnu državu neku sumnjivu teritoriju (Kosovo, na primer).

Otpriznali su Kosovo 2019. Možda Srbija dala više? Nauru danas najviše „pomaže“ Australija, tako što im plaća neke državne usluge, a zauzvrat su na ostrvu otvorili monstruozne logore za migrante.
Nauru je postao žrtva onoga što se često naziva „prokletstvo resursa“. Ali ne brinite, litijum i fosfat nisu isto.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.