Navijači i ostali

Njena jedina bitnija veza sa Bošnjacima i Sandžakom sam ja, a za muftiju Muamera Zukorlića je verovatno samo čula da postoji. Moj poznanik, takođe srpske nacionalnosti, Beograđanin, pre neki dan je navijao za Šahtjor protiv Partizana. Zašto? Zato što je „delija“ i mrzi sve što je „crno-belo“. Da li su moja drugarica i poznanik veleizdajnici svoje zemlje i naroda? Da li im treba oduzeti državljanstvo, proterati ili kazniti na neki drugi način? Ili možda pustiti da navijaju za koga hoće?

Pitanja su motivisana reakcijom većeg dela ovdašnje javnosti i medija na slavlje nakon pobede Turske nad Srbijom u polufinalu SP u košarci, koje su u Novom Pazaru priredili neki Bošnjaci. Bilo ih je nekoliko desetina, stotina, hiljada, zavisi ko broji. Kažu da se na slavlju čulo neprimereno skandiranje „Ovo je Turska“, a viđene su brojne turske zastave. Na opšte zgražavanje i muftija Zukorlić je „priznao“ da je navijao za Tursku. Čini mi se da je samo odgovorio na pitanje novinarke, a reakcija dela javnosti je bila kao da je priznao da je višestruki ubica, silovatelj i pedofil, istovremeno. Pošto patim od prokletstva dobrog pamćenja, sećam se nekih ranijih susreta srpskih i turskih košarkaša. Kada je u finalu EP u košarci, pre osam-devet godina, takođe u Istanbulu, tadašnja SRJ pobedila Tursku, slavilo se u Beogradu. Uz povike „Ubi, zakolji da Turčin ne postoji“, psovke na račun turskih košarkaša bošnjačkog porekla, vulgarne i šovinističke popevke o tome šta raditi pre, tokom i nakon klanja „mudžosa“ (muslimana), demoliranje nekoliko automobila novopazarskih tablica. Šta su tada radili mediji, političari i javnost Srbije? Mudro ćutali.

Nakon subotnje utakmice i slavlja u Novom Pazaru, na različitim internet forumima počela su i još traju bošnjačko-srpska prepucavanja o tome ko za koga i zašto navija, uz neizbežno pominjanje rata i ratnih zločina u BiH, koji su razumljivo duboko poremetili odnose dva naroda, pa jedna deklaracija i susret na vrhu očigledno nisu dovoljni. Izneti su zanimljivi predlozi za rešavanje „problema“ navijanja, od oduzimanja državljanstva, iseljavanja u Tursku, slanja vojske, do reprize Srebrenice i nabijanja na kolac.

Nesumnjivo je ružno i loše kada građani jedne zemlje navijaju za drugu, ali umesto histerije i huškanja, možda je korisnije upitati se zašto je to tako? Da nije možda odgovornost i na državi? Koliko su i za to „krive“ ratne devedesete, a koliko postratne godine kriza, siromaštva i neiskrenog suočavanja sa prošlošću? Da li je to jedinstven primer ili ih možda ima još u bližem i širem okruženju? Istorija, vera i rođački odnosi nesumljivo vezuju Sandžak i Tursku. Tako je bilo i ranije, a poslednjih godina je samo izraženije. Svi mali narodi imaju često iracionalnu i emotivnu želju da se vežu za veće, Srbi za Ruse, Bošnjaci za Turke. Deluje možda šašavo, ali emocije i razum često ne idu ruku pod ruku. Da u bližem okruženju ima sličnih primera vidi se posebno u BiH, gde Srbi redovno navijaju ne samo za Srbiju već i neke druge zemlje, a protiv države čiji su građani. Čitam u crnogorskim medijima da su neki Srbi u Beranama tokom nedavne vaterpolo utakmice Crna Gora – Srbija ne samo navijali za susednu državu već i klicali „Ovo je Srbija“. „Čudno“ navijanje zabeleženo je i u Španiji, Francuskoj, SAD, gde su više puta na stadionima zviždali državnoj himni. „Sumnjivci“ su bili Katalonci, Baski, Francuzi arapskog porekla i Amerikanci meksičkog, ili Arapi i Meksikanci, kako ko želi da posmatra.

Neki mirniji predlažu uvođenje zakonske obaveze učenje himne i svakodnevno klanjanje državnoj zastavi, što neodoljivo podseća na ovog proleća usvojen kontroverzni slovački zakon o rodoljublju. Nije mi poznato kakvi su efekti zakona koji je uzburkao Slovačku, naročito tamošnje Mađare, ali mnogo su mi sumnjivi svi projekti koji imaju za cilj da zakonom regulišu lična osećanja, u koja sigurno spada i patriotizam. Uvek sam radije za trezveniji i dugoročno efikasniji pristup koji se svodi na ekonomske i socijalne mere države, i to ne samo prema etničkim manjinama. Sve ili mnogo toga verovatno bi bilo drugačije da je deset godina od 5. oktobra Srbija bar za koju jotu bliža idealu koji nam je obećavan i kom smo se nadali. Sećate se, uređena, dosadna država, snažne institucije, kuća za sve… Umesto takve zemlje, uoči desetogodišnjice svrgavanja Miloševića, uhapsiše, pa oslobodiše Bogoljuba Arsenijevića, zastareo slučaj protiv Marka Miloševića, Ratko Marković dobio značajnu funkciju, Mile Ilić ih ima više… Dve trećine studenata želi da emigrira iz zemlje po završetku studija, što nije ni čudo jer broj nezaposlenih stalno raste i približava se zvaničnoj cifri od 800.000, cene takođe rastu, plate i penzije realno padaju… Nešto mi se čini da su ti problemi mnogo važniji od navijanja mojih zemljaka i sunarodnika, ali navijanje, kao i raniji incidenti u Sandžaku baš fino dođu i mnogima odgovaraju. Državi da bitnije probleme bar trenutno „gurne pod tepih“, jednim bošnjačkim liderima da pokažu da su „glavni“ u svom narodu i nametnu se Beogradu, drugima da istom Beogradu dokažu da ipak nisu za „staro gvožđe“.

Da na kraju odgovorimo na pitanje koje sigurno „lebdi u vazduhu“ i Bošnjacima se postavlja ovih dana: za koga su navijali u subotu? Posle podele na „Suljove“ i „Rasimove“, „Zukorlićeve“ i „Zilkićeve“, došlo vreme da se delimo na one koji su navijali za Tursku i one koji su za Srbiju. E, ja nisam gledala utakmicu već „Očajne domaćice“.