Nazovi broj 9191

A nije nam lako. Iskušenja su svakodnevna. Najgore je što vlada Srbije ponovo pokušava da nas iskvari. Povećala je nagradu za informacije koje bi dovele do hapšenja preostalih haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića i to višestruko. Sa jednog na čak deset miliona evra u Mladićevom slučaju, a Hadžić je „porastao“ sa četvrt na million evra. Jeste da se „patriotizam“ i „nacionalizam“ ovde čudno tumače i na prvi pogled su široko rasprostranjene pojave, ali 10 miliona na ovu skupoću…Veliki je to izazov. Za Mladića američko Ministarstvo inostranih poslova nudi pet miliona dolara, pa stvarno imamo šansu da se oparimo. Valjda jedna nagrada ne isključuje drugu?

Šta sve čovek može sa deset miliona evra i pet miliona dolara pride? Svašta. Kuće, vile, avioni, kamioni… bilo bi dovoljno za sve. Našlo bi se i za pomoć siromašnima. Za svaki slučaj, ipak onaj „odgore vidi sve“ i ceni pomoć siromašnima. Pošto je moj Novi Beograd poznat kao omiljeno mesto skrivanja haških optuženika, očekujem povećan broj šetača, možda i profesionalnih lovaca na glave iz inostranstva, Savskim kejom, kao i po blokovima, posebno delu oko kafane „Luda kuća“. Kažu da grom ne udara dva puta u isto mesto, ali ako je to bio omiljeni ugostiteljski objekat Radovana Karadžića, zašto se ne bi, uz gusle, tu opuštao i Ratko Mladić? Možda, po „grom“ sistemu misli da je tu najsigurniji i da ga neće tražiti?

Kakav će biti efekat uvećane nagrade za haškim optuženicima? Verovatno nikakav. Međunarodni mediji i strane države primiće tu informaciju k znanju i verovatno protumačiti kao novi dokaz posvećenosti Beograda da ispuni međunarodne obaveze. Veće su, ipak, šanse da operativci bezbedonosnih agencija, ovdašnjih i stranih, otkriju Mladića i Hadžića nego da ih neko slučajno ugleda, prepozna i prijavi na MUP-ov broj 9191. Uostalom, za to su plaćeni i valjda obučeni. Operativci, mislim. Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić smatra da je povećanje novčane nagrade dokaz jasne političke volje Srbije da završi obavezu prema Haškom tribunalu i ukloni i poslednju prepreku koja joj stoji na putu ka EU. „Reč je o dvojici begunaca koji čitav narod drže kao taoce, svoje porodice i buduće generacije. Mladićevi generali su u Hagu, kao i Hadžićevi saborci, a u našem narodu postoji samo jedan naziv za takve ljude“, rekao je Vekarić. Valjda je mislio na izraz kukavice? Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić izjavio je da je u interesu svih građana da Ratko Mladić i Goran Hadžić „izađu pred lice pravde“ i potvrdio da će eventualna nagrada za informaciju koja bi dovela do njihovog hapšenja biti isplaćena iz budžeta Srbije. „Kada vodite državu, morate da obezbedite instrumente koji vode cilju“, rekao je Đelić.

Ko je kriv što Mladić i Hadžić još nisu u Hagu? Vekarićev pretpostavljeni, specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, misli da su to bivši premijer Vojislav Koštunica i nekadašnji direktor BIA Rade Bulatović. Tako bar piše Tajms, pozivajući se na Vukčevića. Vukčević tvrdi da je Bulatović direktno kriv što Mladić nije uhvaćen u Novom Sadu 2006. godine tako što ga je hapšenjem jednog od njegovih jataka upozorio da je njegova mreža zaštitnika razbijena i da je vreme da beži. „Iz toga sam zaključio da su vlada i BIA znali gde se Mladić nalazi“, kaže Vukčević, koji smatra da je Mladić godinama bio predmet prave igre mačke i miša između proevropske i nacionalističke struje unutar srpske vlade. „Takve političke prepreke su konačno uklonjene i Mladić bi mogao da bude uhapšen ove zime“, rekao je Vukčević. E, koliko li smo puta slušali to „do kraja godine“, „ovog proleća“, „samo što nije“…

Hapšenje haških optuženika jeste glavni uslov za nastavak procesa približavanja Srbije EU, ali bilo bi mnogo bolje da je u državi stvorena takva atmosfera da budu uhapšeni pre svega zato što su optuženi za najozbiljnije ratne zločine, a Mladić i za genocid. Moglo je da bude tako da su posle 5. oktobra vladajuće stranke vodile jasnu politiku odlučnog distanciranja od (ne) dela počinjenih devedesetih godina na tlu nekadašnje Jugoslavije. Umesto toga, bivše, a moglo bi se reći i aktuelne vlasti, vode politiku jedan korak napred, jedan ili dva nazad. Malo smo, tačnije su, Evropejci, demokrate, a onda, u strahu od volje biračkog tela, nešto drugo. A da su tom biračkom telu jasno rekli i pokazali šta je rađeno ratnih devedesetih ovde i u bivšim jugo-republikama i da su, tokom svoje desetogodišnje vlasti više vodili računa o privrednom, socijalnom, obrazovnom napretku zemlje, nego svojim ličnim i partijskim interesima… Sve bi bilo drugačije i verovatno ne bi toliko strahovali od jačanja nekada marginalnih desničarskih grupa.

Možda onda internetom ne bi kružili šaljivi meilovi o „srećnijoj“ budućnosti Srbije, „za koju deceniju, a možda i ranije“. Jedan proriče: „U pisanom saopštenju delegacije Vlade, u kojoj su se osim Jovana nalazili i Milan, Stojan, Bojan, Raša, Gaša, Triša, Miša i Giša Krkobabić, navodi se da je Srbija sada još korak bliže priključenju EU i da na tom putu imamo punu podršku Albanije, Republike Sandžak, Vojvodine, BiH, kao i Kineske autonomne oblasti Blok 70, koje se principijelno protive priznavanju Kruševca, Lazarevca, Lajkovca, Gornje i Donje Babušnice i Dedinja kao nezavisnih država! Na konkretno pitanje novinara kada se tačno može očekivati prijem u punopravno članstvo EU, iz kojeg su u međuvremenu istupile Engleska, Nemačka, Italija, Francuska, Španija i još neke nebitne države, Jovan Krkobabić nije želeo da licitira datumima“. I u pravu je virtuelni Krkobabić. Datumima nikako ne treba licitirati, pogotovo ako imaju bilo kakve veze sa Hagom.