„Ne mrzite Ruse“

S pravom.

Zbog rata u Ukrajini, u većem delu uglavnom zapadnog sveta, ponovo se rađa rusofobija, što su već osetili sportisti i umetnici iz ove zemlje.

Nekima je zabranjeno učešće na takmičenjima, drugi su ostali bez angažmana, od trećih se traži da osude rat i politiku predsednika Vladimira Putina…

U okviru kampanje snimljen je i video, čija se radnja odvija oko „pseće zabave“ organizovane u nekoj vili.

Skupili se vlasnici pasa na kućnoj zabavi, psi se zabavljaju na svoj način, ljudi na svoj.

Kroz sneg se približava mladić sa svojim psom.

Krenuli na zabavu.

Zvone.

Vrata im otvara vlasnica kuće.

LJubazno priča s mladićem.

„Došli ste na pseću zabavu? A ko je ovo?“, pita gledajući psa.

„Sandi, sibirski haski“, odgovara mladić. Kad to ču, žena se „preseče“, kao i njeni gosti u sobi.

„Sibirski… Izvinite, nema mesta“, zatvori vrata mladiću i njegovoj prelepoj kuci.

Sandi, jadan ili jadna, tuguje.

Zašto ne može da se igra sa ostalim psima, kao da pogledom pita svog vlasnika?

Rastužili se ostali psi, koji su se do malopre veselo igrali u toploj sobi.

Kraj je ipak srećan.

Psi trče napolje da se igraju sa Sandijem, pored upozorenja svojih vlasnika da je to „opasan Rus“.

Na kraju se svi, psi i njihovi vlasnici grle, druže, a preko ekrana ide poruka – „Granice su u glavama ljudi. Prestanimo širiti mržnju, ne mrzite Ruse“.

Sa tim ćemo se verovatno složiti.

Ne treba nikoga mrzeti zato što je druge nacije, vere, boje kože, seksualnog, političkog opredeljenja, navija za drugi tim, sluša drugačiju muziku…

Ruse sigurno ne mrzim.

Neki od njih, Dostojevski na primer, veoma su mi dragi.

Ne slažem se, međutim, sa politikom Moskve.

Zgrožena sam napadom na Ukrajinu, uništavanjem te zemlje, ubijanjem civila, pretvaranjem Mariupolja u Lenjingrad 21. veka…

Da li to znači da sam rusofob?

Svakako da ne znači.

Kao i mnogi, ne mrzim Ruse, mrzim Putina.

Tačnije, ne njega lično, ne poznajem ga, već njegovu politiku, način vlasti, uvrede na račun Ukrajinaca, kao i Rusa koji se ne slažu napadom na Ukrajinu…

Nazvao ih je insektima.

Jednako sam mrzela politiku DŽordža Buša i američke napade na Irak i Avganistan na primer.

Nisam se slagala ni sa politikom Srbije devedesetih godina i ako sam kritikovala zemlju čija sam državljanka, koja je bila debelo upletena u ratove i zločine u BiH i Hrvatskoj, dajem sebi za pravo da danas kritikujem i Rusiju, napad i zločine u Ukrajini.

Uvek me je zbunjivalo što Rusi, koji su svetu dali toliko veličina, nikada nisu izgradili pristojnu državu.

Rusija je, u vreme careva i komunista, bila diktatorska država koja je ugnjetavala najpre Ruse, a po potrebi i susede.

Čini mi se da ni danas, nažalost, nije značajno drugačije. Da stvar bude gora, u Rusiji, poput većine nekadašnjih socijalističkih zemalja, pa i bivše Jugoslavije, vlada kapitalizam u najgorem eksploatatorskom vidu.

Kada u politici imate diktaturu, a u ekonomiji kapitalističku eksploataciju – takva država ne uliva poverenje.

Nisu za džabe u vrhu srećnih država Finska, Danska, Island…

Pitanje se može i drugačije postaviti.

Da li u autokratskim državama, u kojima su prava ograničena, kontrola snažna, građani imaju odgovornost za politiku svoje zemlje?

Mogu li išta da učine?

Pobunili su se psi u ruskom propagandnom spotu, mogu li ljudi?

Što se Srbije tiče, nema potrebe za kampanjom „Ne mrzite Ruse“.

Sasvim suprotno.

Daleko bilo, da se ruski tenkovi „prošetaju“ do Beograda, mnogi Srbi bi ih, plašim se, cvećem dočekali. Kao „onomad“ one što su išli u opsadu Vukovara.